Nakon velike pobede na predsedniočkim izborima, aprila meseca tekuće godine, novi, stari francuski predsednik obavio je „lavovski“ deo posla, ali istovremeno dobro je znao da nije sve završeno.
Sledili su junski parlamentarni izbori na kojima je Emanuel Makron trebalo da potvrdi svoju pobedu time što će njegova partija obezbediti apsolutnu većinu u skupštini.
Iako su mnogi očekivali da će upravo na krilima aprilske pobede Makron ostvariti i junski trijumf, to se ipak nije dogodilo. Kada su 19. juna pristigli rezultati sa nedeljnih izbora postalo je jasno da Makron nema puno razloga za slavlje. Iako je njegova partija pobedila osvojivši pojedinačno najveći broj mandata u parlamentu, izgubila je dosadašnju apsolutnu većinu. Takođe, Makronov poslanički klub u francuskoj skupštini smanjio se za više od stotinu mesta i sa 350 poslanika iz 2017. godine pao je na 245.
Istinski pobednik ovih izbora je levo – zelena koalicija Žan-Lika Melanšona, vođe ekstremne levice.
Melanšonova koalicija osvojila je 131 mandata što je značajan skok u odnosu na prošle izbore kada je, doduše bez sadašnjih koalicionih partnera, ta partija imala samo 17 mandata. Pobednicima se može smatrati i Nacionalni front Marin le Pen koja je sa 8 pređašnjih došla na 89 mandata u novom sazivu.
Logično je za očekivati da će Makron morati u koaliciju sa sebi najbližim, ideološki desno opredeljenim, republikancima. Ukoliko se takav scenario realizuje, biće to koalicija partija sa značajnim padom podrške u odnosu na prošle izbore. Republikanci su takođe zabeležili slabiji rezultat pošto su sa pređašnjih 112 mesta pali na sadašnjih 61.
Nema sumnje da nam ovakav razvoj situacije ukazuje da će Makron imati brojne izazove u sprovođenju najavljenih teških reformi, naročito po pitanju penzionog fonda, ali i još nešto.
Očigledno je da su se desila značajna pomeranja na francuskoj političkoj sceni. Naime, nema sumnje da na uštrb umerenih struktura jačaju ekstremne snage i to kako na levici, tako i na desnici.
Sada je i više nego jasno da u francuskom društvu postoji rastuće nezadovoljstvo trenutnom političkom situacijom. Inflacija, značajan rast cena osnovnih životnih namirnica, strah od proširenja ratnog vihora iz Ukrajine, sve to je nešto što radikalizuje tamošnje biračko telo.
Francuzi su u aprilu, uprkos tome što ni tada nije bila puno bolja situacija, izabrali Makrona, kao što su i sada dali većinsku podršku njegovoj političkoj opciji.
Nesumnjivo da nam to govorio da su birači izabrali stabilnost i da nisu želeli, u ova turbulentna vremena, previše da eksperimentišu. Međutim, kako vreme prolazi izgleda da se tu stvari menjaju. Produžavanjem i produbljivanjem krize ljudima ponestaje strpljenja i sve više se okreću radikalnim opcijama.
Sem toga, Makrono je pokušao da se u sopstvenoj javnosti predstavi kao odlučan lider koji ima kapaciteta da rešava trenutno najvažnije geopolitičko pitanje, a to je ukrajinska kriza. On je taj koji ima komunikaciju sa Putinom, on je taj koji govori o tome da će Rusija trebati Evropi i nakon ovog rata.
On je taj koji sa Šolcom i Dragim ide u Kijev da razgovara sa Zelenskim. Međutim, on je taj koji na kraju krajeva, na tom planu, nije ostvario nikakav konkretan rezultat. Za to vreme ekonomske prilike u Francuskoj samo se pogoršavaju i kako sad stvari stoje nema ni naznake da bi se taj negativan trend mogao preokrenuti.
Čini mi se da francuski građani uočavaju nemoć u svom rukovodstvu i prirodno je da posežu za radikalnim rešenjima.
Zato, pitanje je koliko ovakve rezultate izbora u Francuskoj možemo nazvati iznenađenjem, a koliko logičnim sledom događaja u trenutnim političkim okolnostima.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
