Nakon što je Henri Kisindžer „probio led“, odnosno „iskočio iz šina“ ustaljenog zapadnog narativa da Rusija mora biti poražena u Ukrajini, mediji u SAD su donekle izmenili način svog izveštavanja.
Tačnije, sve češće se može čuti reč kritike prema sadašnjoj politici Zapada u ukrajinskoj krizi.
Naravno da se suštinski narativ o dobrim Ukrajincima i zloj Rusiji ne menja, niti će se menjati, ali se sve realnije gleda na sam ishod rata i sve više se u tom smislu uzimaju u obzir i interesi Rusije.
Sličan proces, doduše dosta stidljivije, dešava se i u Evropi. Posebno je uvođenju drugačijeg mišljenja u javni diskurs bar dela medija na Starom kontinentu doprineo francuski predsednik Emanuel Makron. Upravo on bio je taj koji je izrekao te nepopularne, a za mnoge i blasfemične, reči, da je „važno da Rusija u ovom ratu ne bude ponižena“, pošto će ona u svakom slučaju ostati deo Evrope i od nje će zavisiti bezbednost starog kontinenta.
Naravno da se tu postavlja pitanje pozadine promene dosadašnjeg rigidnog i beskompromisnog stava Zapada prema Rusiji?
Svakako da su u sve to „uplele prste“ i one strukture na Zapadu koje su od starta bile protiv konfrontacije sa Rusijom i koje trenutno vide poslednju šansu da se ova „pogrešna politika“ obračunavanjem sa Kremljem obustavi.
Međutim, ima i drugih stvari koje ne treba zanemariti. Na prvom mestu to su posledice zapadnih sankcija prema Rusiji. Naime, to je i pre izbijanja sukoba u Ukrajini korišteno kao najjače oružje Zapada u politici odvraćanja Rusije od akcije u Ukrajini. Kako vreme prolazi te „strahovite“ sankcije su se pokazale kao nedovoljno efikasno sredstvo za „slamanje“ Rusije. Smanjenu tražnju za njenom robom Rusija neutrališe skokom cena energenata i hrane na globalnom tržištu. Zato, uprkos svemu, njena privreda beleži značajan devizni priliv, čak veći nego pre uvođenja najstrožih sankcija Zapada.
Vlasti u Kremlju ne samo da nisu „bačene na kolena“, nego se nametnute barijere okreću protiv njihovih protagonista.
Dosadašnji paketi evropskih sankcija pokazali su se kao štetni ne samo po rusku već i evropsku ekonomiju, što je na test stavilo i isprva postignut visok stepen političkog jedinstva unutar EU. Bez Ruskih energenata evropska privreda ne može biti konkurentna na globalnom tržištu. Što znači da ukoliko evropski embargo na rusku naftu i zaživi, ukoliko Evropa zameni određene kontigente ruskog gasa Američkim, cena koju će platiti tamošnja privreda biće previsoka.
Rusija će verovatno morati da prodaje svoju naftu po nižim cenama i to pre svega u Aziji gde je tražnja najveća. Međutim, čak i te niže cene nesumnjivo će biti veće od onih po kojima je Rusija energente prodavala Evropi do izbijanja rata u Ukrajini.
Što znači da će Rusija ponovo biti u plusu, dok će Evropska ekonomija pretrpeti snažan udar.
Naime dok privrednici na Starom kontinentu u cenu svog proizvoda budu uračunavali skupu radnu snagu i izuzetno skupe energente, dotle će privrednici u Aziji uz jeftinu radnu snagu dobiti značajno jeftinije energente.
Ne morate biti ekonomista kako bi ste zaključili da ovi procesi vode potpunoj devastaciji evropske ekonomije, čineći tamošnju privredu nekonkurentnom na globalnom nivou. Upravo je to ono što vidi Makron, kao što vidi i da uprkos svemu, tromosti, neefikasnosti, slaboj logistici, ruska vojska neprekidno napreduje.
Pre ili kasnije ukrajinski vojni kapaciteti će se iscrpeti, a šta onda?
Odgovor se tu nameće sam po sebi. Onda će biti prekasno i za EU i za vlasti u Kijevu.
Zato je Evropi neophodan mir i to što pre. Problem je što deluje da za jedan takav iskorak još uvek nema dovoljno snage, a poseta evropske trojke, Olaf Šolc, Emanuel Makron i Mario Dragi, Kijevu upravo to je i pokazala. Iako se od te diplomatske inicijative dosta očekivalo, značajniji pomak, nažalost, nije se desio. U svakom slučaju, vreme za Evropu ističe, ako već nije isteklo.
Autor: Srđan Graovac
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
