VRŠAC – Kamen nad grobnim mestom, ma kakvog oblika bio, uvek je svedok o osobi koja ispod njega počiva i o onima koji su je tu položili.
Njegov jedini neprijatelj je vreme. Zaboravi se pojedinac, a i cela groblja. Nekad i namerno. U Vršcu ih je prekopano nekoliko. Mnoge duše nemirno šetaju ulicama.
Ipak, Gradski muzej Vršca uspeo je da sačuva deo istorije o kojoj ovo kamenje govori nedvosmisleno. Jedan od njih je u dvorištu Muzeja. Pored, a iznad drugih. Možda, jer njegovu priču znamo.
Čuva iskrena osećanja. Govori o velikoj tragediju imućne vršačke porodice Peša. Govori i o ličnoj drami oca srpske drame, o tome kako je i zašto Jovan Sterija Popović tek u 43. godini odlučio na „razuman brak“, bez ljubavi…
Priča ide ovako:
Čuveni vršački svilar, zakupnik pošte i trgovac Svetozar Peša imao je prelepu kćer Martu. Kao i ostale imućne gazde Peša je svojoj ćerci mogao da priušti privatnog profesora.
Mladi advokat i poeta kakav je bio Sterija rado je bio viđen u tom poslu, a i rado se prihvatio dužnosti. Umesto sreće, nad mladim parom se nadvila tuga. Za vreme velike nepogode grom je udario u svilaru. Marta nije preživela.
Na spomeniku Marti Peša isklesani su Sterijini stihovi:
“Ljupko diše oko mene,
Živonosnog cveća splet,
Sve s’ zeleni, samo jedan
Mog života vene cvet…”
Ne zna se da li je Sterija uspeo Marti za njenog života da izrekne svoja osećanja.
Kasnije je ovu pesmu objavio pod naslovom “Nadgrobije jedne dobronaravne devojke”.
O ovoj, jednoj od najtužnijih vršačkih romansi, poznati steriolog Milan Tokin napisao je članak pod naslovom “Ljubav gromom prekinuta”.
Spomenik Marti Peša izmešten je sa svog mesta, ali Sterijine stihove niko nikada neće uspeti da joj oduzme.
I drugi spomenici u dvorištu Gradskog muzeja Vršca govore o ljudima raznih razdoblja, nacija, raznih naravi, o ljudima kojima su posvećeni.
Ali, najviše govore o onima zbog kojih nisu tamo gde ih je iskrena ljudska tuga postavila.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
