Danas ljudi imaju običaj da kažu za nekoga da je mangup kada je buntovnik, međutim 1886. godine u Srbiji je ova reč imala sasvim drugačije značenje i čak se uopšte nije ni odnosila na ljudsku vrstu.
Naime, zakon sa kraja 19. veka mangupima je nazivao stoku koja „tumara kojekuda“, kada gazde nigde nema. Ova odbegla stoka iliti mangupi nisu bili jednaki, među njima je bila podela po veličini.
„Mangup stoka deli se na krupnu, sitnu i odojčad. Pod krupnom mangup-stokom razume se: vo, krava, june, konj, kobila, omica, magarac, mazga itd. Pod sitnom mangup-stokom razume se: vepar, krmača, ovan, jarac, koza, samsov, ker, rt, čobanski pas itd“, stoji u zakonu koji je donet 5. aprila 1886. godine.
Ovom odredbom predviđena je i kazna za nesavesnog gazdu mangupa o kome bi onda brinula Opština.“Gazda mangupa, ako se pronađe, dužan je platiti ne samo štetu i troškove za ‘ranu i čuvanje mangupa, no i troškove za obznanu u novinama i druge, ako bi ih bilo“, navedeno je kakva kazna čeka vlasnika mangupa.
Prema Vukovom rečniku još jedna reč koja sada ima simpatično značenje takođe je značila neku vrstu odbegle stoke. Ta reč je „bitanga“ a u Vukovo vreme označavala je „kljuse koje se nađe u selu ili u polju, a ne zna se čije je“.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
