Stručnjak iz sveta umetnosti smatra da je prikaz Boga sa Mikelanđelovog remek dela zapravo bio suptilno ubačen prikaz lika autora. Teoriju je razvio nakon analiziranja male i šaljive skice pored teskta pisma koje je slikar poslao prijatelju, u kojem se žalio na naporan fizički rad tokom oslikavanja čuvene Sikstinske kapele u šesnaestom veku.
Jedno od najpoznatijih renesansnih dela u istoriji umetnosti vekovima fascinira svet. Najnovija teorija o „Stvaranju Adama“ vezana je za prikaz Boga na slici. Adriano Marinaco, stručnjak za opus slikara Mikelanđela Buonarotija, smatra da postoji mogućnost da je umetnik zasnovao izgled i pozu Boga prema sopstvenom liku.
Marinaco je došao do teorije dok je pripremao predavanje na američkom univerzitetu Vilijam i Meri. Pažljivo je pregledao pismo koje je Mikelanđelo namenio svom prijatelju Đovaniju da Pistoji, u kome je opisao kako se osećao tokom oslikavanja Sikstinske kapele:
‘Bedra mi se zarivaju u stomak, moja jadna zadnjica služi kao protivteža, svaki gest koji napravim je slep i besmislen,’ napisao je prijatelju, opisujući veliki fizički napor koji je bio neizbežan deo umetničkog posla. Na margini pisma se nalazila skica, na kojoj se vidi jednostavni prikaz umetnika dok slika plafon. Marinaco je došao do zanimljivog otkrića, kada je horizontalno okrenuo šaljivi autoportret i primetio da je poza figure veoma slična pozi u kojoj se nalazi naslikani Bog, dok unosi život u Adama.
„Na autoportretu, Mikelanđelova desna ruka je ispružena prema plafonu, kako bi unela život pričama iz knjige Postanja,“ rekao je Marinaco za „Artnet Njuz (Artnet News)“.
„Umetnik drži četkicu koja je približena površini, ali je ne dodiruje. Gest je sličan kao onaj koji Bog pravi kažiprstom prema Adamu, dok mu unosi život, ali ga ne dodiruje. Takođe, Mikelanđelo u autoportreu ima prekrštene noge, što nije tipična poza za nekoga ko slika na skelama,“ objasnio je Adriano. Dodao je da su na skici crte lice prilično nežne, dok je Mikelanđelo zapravo imao veoma grube crte lica, što može biti još jedan dokaz da je umetnik sebe idealizovao kroz svoj rad.
Marinaco je izjavio da je svestan da njegova hipoteza ne može biti „crno-beli predlog“, već da svojom teorijom želi da započne razgovor. Pojedini naučnici su pozitivno prihvatili teoriju, dok drugi nisu bili dovoljno ubeđeni.
„Svako ima teorije, ali potrebno je više truda,“ izjavio je Pol Barloski, istoričar renesansne umetnosti, za intervju u „Vol strit žurnalu“. Veruje da je potrebno sakupiti više dokaza.
„Istraživači Mikelanđela su veoma konzervativni i zaštitnički nastojeni. Skoro je nemoguće predložiti nove, radikalne ideje. Ali ja se trudim da predlažem nove ideje, učenje o umetnosti bi trebalo da je zabavno i kreativno,“ objasnio je, dodavajući da su mnogi naučnici privatno podržali, a zatim javno kritikovali njegovu teoriju.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
