Velika doza strpljenja, istinski dubokih emocija našeg poznatog pisca predstavlja oblik ljubavi koja je u pravom smislu bezvremenska. Bezvremenska ljubav je koncept koji opisuje ljubavnu vezu koja je izvan vremena, koja preživljava i ostaje jaka kroz sve promene i izazove.
Pre dva dana se navršilo 50 godina od smrti pesnikove jedine i velike ljubavi, u ime onog što ostaje kao zapis jednog vremena do večnosti. Ljubav koja je dugo trajala čekala i čeznula da bi na kraju živela svoju stvarnost makar kratko, jer šta su godine napram onog zauvek. Postala nešto što je ideal koji samo retki mogu doživeti i iskusiti.
“Ništa ne biva pre nego što treba da bude“
Vrsta ljubavi koja transcendirajući prolaznost vremena ostaje nepromenjena i neumorna. Ova vrsta ljubavi se obično smatra idealnom, jer je otporna na sve životne okolnosti i izazove koji bi inače mogli ugroziti vezu. Može biti inspiracija za umetnost, književnost i filozofiju, predstavljajući jedan od najdubljih i najlepših aspekata ljudskog iskustva. Pisac kad voli kao tema koja može biti izuzetno inspirativna i intrigantna. Kada pisac voli, to može imati dubok uticaj na njegovo stvaralaštvo. Ljubav može biti izvor inspiracije, u svojim ljubavnim iskustvima, koristeći ih kao teme za svoja dela.
Dok je čekao napisao je i objavio pripovetku sa dozom tajanstvenosti “Jelena, žena koje nema“
“Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da je ne prestanem iščekivati!“
Nije poznato kada se dogodio sudbonosni susret, iako se pretpostavlja da se on dogodio pre nego što je u to vreme postao ambasador u Berlinu i upravo njenom suprugu ponudio posao. Njegov ljubavni život je bio obavijen velom tajne, ipak se trudio na sve načine i nastojao da bude što bliže u životu te žene, ali je postojala prepreka koja je takvu ljubav činila zabranjenom. Njegova žena iz snova je bila udata. Određene znakove naklonosti je pokazivao i to kroz često slanje pisama obraćajući se sa “Dragi prijatelj“ a potpisivao ih sa nadimkom Mandarin koji mu je ona dala. Ljubav može biti pokretačka sila iza njihovog stvaralaštva, omogućavajući im da istraže različite aspekte ljudskih emocija i odnosa.
Ova kasna veza ovekovečena brakom u šestoj deceniji Ive Andrića pokazuje da ljubav može doći u bilo kojem periodu života i da su emocije, ma koliko bile neobične ili neočekivane, uvek važne. Decenije su prošle dok se nije obelodanio identitet tajanstvene žene koja mu je ukrala srce. Posle gotovo 20 godina poznanstva, 1957, njen muž je preminuo, a Andrić nije više mogao da krije dubinu svojih osećanja. Godinu dana kasnije njih dvoje su se venčali 27.decembra 1958. godine, kada je napokon otkrio identitet svoje ljubavi i da je Jelena zapravo Milica Babić, univerzitetska profesorka i srpska kostimografkinja. Na dodelu Nobelove nagrade 1961. se pojavio sa svojom Milicom obučenom u plavu haljinu s velikom crnom mašnom koja joj je krasila kosu.
– Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje – skromno je prokomentarisao Ivo Andrić kada je primio vest o tome da je upravo on dobio priznanje Švedske kraljevske akademije i tako pretekao engleske književnike Lorensa Darela i Grema Grina, Amerikanca Džona Štajnbeka i Italijana Alberta Moravija koji su sa njim bili u najužem izboru.
“Moja domovina je zaista “mala zemlja među svetovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog.“
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
