Trener Partizana sjajnim govorom dao posebnu notu proslavi 30 godina od titule prvaka Evrope
Svaki navijač Partizana rado će zapevati stihove „Dobro pamtim sve“, a večeras smo dobili potvrdu da se tim stihovima s punim pravom može podičiti i trener košarkaša crno-belh Željko Obradović.
Izbijale su emocije iz Obradovića, ređale su se uspomene…
– Reče Saša (Danilović, prim. aut.) da smo se promenili, ja pravo da vam kažem ne vidim nešto (smeh svih prisutnih). Manje-više sve je to isto, makar u mom slučaju. Ista sala, trening, putovanja i sve isto. I ovo što reče Ostoja (predsednik kluba Mijailović, prim. aut.), nadam se da ovi moji prevode tamo strancima šta se dešava. Balša, prevodi tamo, ti si urednik večeras – „komandovao“ je trener svom pulenu i ponovo izmamio smeh kod svih zvanica.
– Izuzetna mi je čast i zadovoljstvo što sam ovde. Bio sam i za 20 godina, ali je to za mene bilo totalno drugačije. Sad sam se vratio i živim na najlepšem mestu na svetu. I naravno radim u najboljem klubu na svetu!
Na ove reči niko nije ostao ravnodušan, pa se halom prolomio gromoglasan aplauz. Ispostaviće se da je to samo bio uvod u aplauze i aplauze, pomešane sa naletima tuge među prisutnima. I sam Obradović je sve vreme vodio borbu sa setom koja je nadirala…
– Dozvolićete mi da se u ovim trenucima setim četiri čoveka koja su nas nažalost rano napustila. Pod broj 1 profesor Nikolić. Njegov pristanak da bude deo stručnog štaba u godini kada sam debitovao kao trener je nešto što je bilo najznačajnije za mene, za moju kaijeru kao trenera, ali boga mi i kao čoveka. Sa profesorom sam imao čast da radim, da mi bude trener u Borcu. Tad je počelo to prijateljstvo. Profesor je došao i pristao da radi tako što je rekao da će on biti mj pomoćni trener. I tako smo se i ponašali jedan prema drugom. Naravno to je bila jedna od najlepših šala između nas dvojice, sve što sam postigao kao trener i sve što sam naučio dugujem tom čoveku i, mnogo puta sam rekao, Dudi Ivkoviću. Kad smo počeli da radimo rekao sam igračima da na mene mogu da se naljute, da meni mogu da odgovore, da mogu da rade šta hoće, ali da profesoru ne smeju nikad da se obrate na ružan način i da moraju da ga slušaju. Zaista mi je bilo fantastično da te dve godine gledam kako profa radi sa igračima, njegov specifičan način, a Sava i ja smo provodili mnogo vremena sa njim, i Kića naravno, gde ponavljam još jednom sve lekcije koje mi je dao, ne samo iz košarke, nego i iz života, je i dan-danas nešto što je neprocenjivo blago. Još jednom koristim priliku da se profesoru zahvalim, ne znam da li je neko od njegove porodice došao, zvali smo njegovu ćerku. Ako nije, velika zahvalnost za sve što je uradio za nas. On je bio veliki deo svega što se dogodilo te godine kada smo postali prvaci Evrope!
RADOJICA NIKČEVIĆ
– Drugi čovek je pokojni Radojica Nikčević, bio je predsednik kluba u to vreme. Postoji ta jedna priča… Ovaj čudotvorac iz Čačka Dragan Kićanović, koji je sve nas okupio na kraju krajeva, i koji je uradio da ja postanem trener, je imao taj osećaj da Radojica može da bude izvanredan predsednik Partizana. I oni koji su tad bili u klubu Toša, Vuk, Joca, Rile, Moma doktor znaju o čemu pričam. Oni nisu bili u nekim dobrim odnosima, međutim Kića je uvek nalazio rešenje i nalazio način da nekoga, za koga misli da može da pomogne Partizanu, da ga dovede u klub. Dovede Radojicu koji je odmah pokazao ambiciju da Partizan mora da bude najbolji. Ne verujem baš da je razmišljao da će da bude prvak Evrope, među nama. Ali je radio sve da u klubu sve bude kako treba da bude. Meni kao treneru uradio je nešto što je posle toga postalo pravilo u svakom klubu u kom sam radio. Da se ne mešam u politiku kluba, ali da su teren i svlačionica moji. Bio je pravi predsednik i želim da iskoristim priliku da mu zahvalim zato što sam u svakom trenutku osećao podršku. Nije bilo lako da budeš predsednik i da dođe Kićanović i kaže ovaj igrač sad prestaje da igra i sad će on da bude trener. Nije bilo lako prihvatiti, ali eto, taj odnos koji su imali i poverenje izraslo je u to da mi daju šansu. Ja se valjda nisam obrukao.
DRAGIŠA ŠARIĆ
– Treći čovek je bio saigrač ovim divnim momcima… Dragiša Šarić. Bio je najstariji u timu, godinu dana mlađi od mene i u svakom pogledu je bio moja desna ruka. Oni verovatno nisu znali koliko sam vremena provodio razgovarajući sa Šarom o onome o čemu on treba u svlačionici da razgovara sa mlađim igračima. I sad večeras sedeći pored Saše Danilović saznao sam jednu stvar koja je fantastična. Rekao mi je da je on počeo da igra odbranu zahvaljujući tome što je na treninzima čuvao Šaru. Morao je da ga prati, a on je inače bio izvanredan strelac. On je mlad završio i jedan divan čovek koji je ostavio veliki trag u našim srcima! (Aplauzi)
MILENKO SAVOVIĆ
– … Sava… Moj kum, brat, čovek sa kojim sam provodio više vremena nego sa svojom porodicom. Treći je bio ovaj dosadni glumac (Bogdan Diklić, prim. aut). I hvala bogu da se ovo završilo, da nećemo snimati ništa. Najveći napor mi je bio da sedim s njima (smeh u celoj sali). Bili smo po ceo dan zajedno, sve odluke smo donosili zajedno i posle toga izlazili pred Kiću, pred Radojicu, pokojnog Profu, pred igrače… O svemu smo se dogovarali i on je najzaslužniji što smo na kraju krajeva otišli u tu Fuenlabradu. Bila je čuvena kompanija Dorna, gde je on imao sastanak sa njima, otišao da vidi kako izgleda sve to u Fuenlabradi. On je bio taj koji je odlučio i predložio da odemo tamo. Sve ostalo ste videli. Čovek koji je meni bio sve. I kum, i prijatelj, i brat. I u ovom trenutku mi je teško kad pričam o njemu. Najiskrenije! I molim vas da ga pozdravimo još jednom velikim, velikim aplauzom!
PARTIZAN IZ FUENLABRADE
E sad kad smo kod Fuenlabrade, ta priča o Partizanima sa Fuenlabrade to je nešto što je stvarno fantastično i što će se teško ponoviti u istoriji sporta i košarke. Žao mi je što niko od mojih velikih prijatelja odande nije s nama večeras, ali oni su uvek u našim srcima. Oni su ljudi koji su sve uradili da se mi tamo osećamo kao da igramo u Beogradu, oni su u neraskidivoj vezi sa nama.
A onda je Željku uručen poklon. I to kakav! Zastava crne boje na kojoj belim slovima piše „Partizan de Fuenlabrada“, a sa strane su jugoslovenska i španska zastava. Nema ko se nije naježio kada je video…
– Ovo mi je jedan od najdražih poklona i čuvaću ga, pa kad jednog dana Ostoja ili neki drugi predsednik bude napravio muzej, može da dođe pa ćemo se dogovoriti za koliko ću da ga prodam. (Smeh) Zamalo. Neće moći, ovo ostaje kod mene!
Momci znaju da im verujem
– Svi mi u životu imamo neke želje i snove, a moji su vezani za ovo što radim sad. Najveća želja koju imam je da ova ekipa, koja se sakupila pre nekih sedam, osam meseci, ostane što duže zajedno. A ako ostanemo u nekom vremenu zajedno, nadam se da ćemo moći da, neke snove koje imam povremeno da ostvarimo. Znam da ovim momcima nije lako sa mnom, znam da ja insistiram na nekim stvarima i da ponekad izgleda onako bezveze kad se naljutim. Stvarno se ponekad naljutim, ne nešto preterano (smeh). Ali oni znaju da im verujem. Sledeće sedmice počinjemo nešto što je veoma važno i nadam se da će to uzajamno poverenje dovesti do toga da nas ljudi još više zavole. Znate da je najvažnija stvar, ono što sam vam rekao pred prvu utakmicu, da izađete i pokažete ono što krasi Partizan uvek. Nemojte da zaboravite da igrate u najboljem klubu na svetu (ovacije pristunih).
A onda je Obradović sve izrečeno preveo na engleski i obratio se svojim košarkašima koji (još) ne razumeju srpski. I tako se gradi poštovanje i poverenje!
Partizan slavi, ima i šta da slavi. Željko Obradović je znak da će biti još razloga za slavlje!
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
