Istraživanje naučnika iz Sjedinjenih Američkih Država objašnjava zaraznost smeha, ali i mehanizme javljanja empatije.
Kako bismo razumeli da je neko srećan, mi nesvesno imitiramo njegov izraz lica, izazivajući sećanja na sopstvenu radost. Ovo je rezultat novog istraživanja sa univerziteta u Viskonsinu – do empatije dolazi nesvesnom facijalnom mimikrijom.
Pola Nidental i Edrien Vud, psihološkinje iz Viskonsina koje su vodile ovo istraživanje, kažu da se ovaj postupak dešava u bilo kojoj situaciji u kojoj dolazi do čitanja tuđeg lica.
Nakon takvog čitanja, mi vrlo suptilno i nesvesno napravimo taj isti izraz, i do razumevanja emocionalnog značenja dolazi u roku od par desetina sekundi. Ovo objašnjava i zaraznost smeha, osim što je po Nidental i Vud smeh zarazan jer svakoga podseća na stvari koje su njima duhovite.
Problemi nastaju ako je sposobnost imitacije umanjena, ili ako je otežana percepcija tuđih lica. Nidental i Vud su otkrile da kod različitih pojava koje otežavaju facijalno izražavanje, kao što su paraliza lica ili oštećenje nerava used plastične operacije, dolazi i do problema u empatiji.
Osobe sa autizmom imaju drugačiji problem – najčešće nedostatak kontakta očima. Međutim, kako kaže Nidental, ako se on pažljivo izazove, rezultat može biti spontana ili automatska facijalna mimikrija. U slučaju da neko ceo život poseduje jedan od ovakvih problema, kao što je na primer osoba sa urođenom paralizom, onda je teže uočiti smanjenu sposobnost empatije – ako je ona uopšte smanjena.
Pretpostavka ove dve naučnice jeste da se u takvim slučajevima razvija alternativni (kompenzatorni) sistem percepcije emocija i empatije. Tema imitacije kao oruđa za razumevanje sveta oko nas je već neko vreme tema istraživanja širom kognitivnih nauka.
Jedan od glavnih izvora popularnosti ove teme je otkriće tzv. neurona-ogledala (engl. mirror neurons), neurona koji se aktiviraju na isti način nezavisno od toga da li se relevantna aktivnost vrši ili samo posmatra.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
