PANČEVO – Danas se navršilo 170 godina od rođenja jednog najznačajnijih srpskih i svetskih naučnika Mihajla Pupina, rođenog u Banatu, u Idvoru.
Njemu u čast, u njegovom rodnom Idvoru već 45 godina održavaju se „Oktobarski susreti“, svečanost na kojoj se okupljaju naučnici i na kojem su uručuju nagrade i priznanja zaslužnima za dostignuća u oblasti nauke, ali i nagrađuju najuspešniji i daroviti učenici i studenti. Mnogi od njih članovi su Regionalnog centra za talente “Mihajlo Pupin” Pančevo ili su iz ovog Centra potekli.
Mihajlo Pupin je srpski elektro-inženjer, fizičar i pronalazač, doktor fizičke hemije, profesor matematičke fizike na Kolumbija univerziteta (SAD), dobitnik Pulicerove nagrade i uz Teslu i Milankovića, najpoznatiji srpski naučnik svih vremena. Rođen je u banatskom selu Idvoru, 9. oktobra 1854. U svet je krenuo iz Pančeva.
Ogroman doprinos nauci potvrđuju 34 verifikovana patenta Mihajla Pupina. Pupin je dao ogroman doprinos razvoju telekomunikacija, jer je on prvi patentirao višekanalni prenos, da se kroz jednu žicu i kroz jedan prostor može prenositi ne samo jedan signal, jedan kanal, jedan govornik nego desetine hiljada što je dalo veliku mogućnost za ekspanziju telekomunikacija. U oblasti elektronike postoje tri osnovne komponente. To su ispravljač za napajanje, generator signala i oscilator i pojačavač.
„Pupin je prvi patentirao elektronski ispravljač i elektronski oscilator, ali tome se u školama ne pridaje velika pažnja. Taj patent za elektronski oscilator je od izuzetnog značaja, jer je to u elektronici isto što i točak u mehanici. Ogroman doprinos koji je takođe bio osnova za dalji razvoj elektronike i telekomunikacija. To je fantastično otkriće i vredi 10 nobelovih nagrada. To se nije ranije naglašavalo i u naučnom svetu je to takođe malo poznato jer se u školama ne naglašava autor nego se naglašavaju samo doprinosi“, kaže Dr Dragoljub Martinović autor monografije “Naučnik i patriota Mihajlo Pupin Idvorski”.
Pupin je uradio dosta i u oblasti medicine, za rendgensko zračenje. Tokom eksperimentisanja Pupin je vršio snimanje pacijenata koje su mu lekari saradnici dovodili. Koristeći fluorescentne ekrane koje je dobio od prijatelja Tomasa Edisona uspeo je da smanji vreme rendgenskog zračenja.
„On je poboljšao kvalitet slike tako što je prepoznao i otkrio sekundarno zračenje. To je takođe veliki naučni doprinos jer se smanjila ekspozicija odnosno izlaganje pacijenta od nekoliko časova do nekoliko sekundi. Pupin je prvi patentirao i elektronski ispravljač i još mnogo toga što je u monografiji na jedan razumljiv način i objašnjeno“, saznajemo od prof. dr Dragoljuba Martinovića, autora monografije.
Pupin je karijeru profesora na Univerzitetu Kolumbija započeo 1889. i tu će provesti četiri decenije. Predavao je teorijsku elektrotehniku što ga je, prema sopstvenim rečima, usmerilo na proučavanje elektromagnetnih fenomena. Rezultat tih istraživanja bilo je njegovo električno strujno kolo sa specifičnim podešavanjem, što kasnije nalazi primenu u radio-vezama.
Pupin je, sledeći Rendgenova istraživanja i njegovo otkriće iks-zraka, razvio brzu metodu rendgenskog snimanja, koja se i danas koristi i zahvaljujući kojoj je vreme ekspozicije, koje je do tada trajalo oko šestdeset minuta, skraćeno na svega nekoliko sekundi. Na e-enciklopedijama stoji da Pupin ima oko 140 patenata u 29 država, među kojima su i njegovi čuveni kalemovi koji su mu doneli svetsku slavu.
Pravo na korišćenje Pupinovih kalemova prva je otkupila telefonska kompanija „Bel“, a zatim i nemačke kompanije „Simens“ i „Halske“. Nacionalni institut za društvene nauke SAD odlikovao ga je, za taj pronalazak, zlatnom medaljom. Inače, upravo zahvaljujući ovom izumu, danas su mogući međugradski i međunarodni razgovori putem fiksne telefonije.
Pupin je za života bio veoma priznat i samo jedan od detalja govori koliko je bio značajan za nauku. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.
Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.
I danas, širom sveta, ime Mihajla Pupina pominje se s ponosom. Koliko je značajan u svetu govori i podatak da je jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan njegovim imenom. Između ostalih i Microsoft je na svom tviter nalogu odao počast našem svetski poznatom naučniku.
„Danas odajemo počast jednom od najsjajnijih umova, srpskom naučniku i pronalazaču, Mihajlu Pupinu. Zahvaljujući Pupinu, svet tehnologije je postao ono što je danas. Njegovim stopama pokušavamo da nastavimo u istom pravcu, ka napretku i rastu“, navodi se u tvitu Microsofta.
Today we pay tribute to one of the most brilliant minds, Serbian scientist and inventor, Mihajlo Pupin.
Thanks to Pupin, the world of technology became what it is today. Following in his footsteps, we try to continue in the same direction, towards progress and growth. pic.twitter.com/uRd1Ir9zEA— Microsoft Development Center Serbia (@MicrosoftSrbija) October 9, 2022
Naš naučnik je bio i jedan od osnivača prvog udruženja američkih inženjera i naučnika, predsedavao je respektablnim institucija, kao što su: Američko udruženje elektroinženjera, Njujorška akademija nauka i Američka asocijacija za razvoj nauke. Za doprinos razvoju nauke nagrađen je Edisonovom medaljom, a laboratorija na Kolumbija univerzitetu i danas nosi ime Mihajla Pupina.
Tokom Prvog svetskog rata, kao član Državnog saveta za istraživanja i Državnog savetodavnog odbora za vazduhoplovstvo, Pupin je na Univerzitetu Kolumbija organizovao grupu za istraživanje tehnike otkrivanja podmornica i za pronalaženje načina za poboljšavanje telekomunikacije između aviona, zbog čega mu je ondašnji američki predsednik Harding uručio posebnu zahvalnicu.
Poznato je da se 1918. godine, po okončanju Prvog svetskog rata, srpska zastava vijorila na Beloj kući. Manje se, međutim, zna da je tada bezmalo ceo Vašington bio ukrašen srpskim zastavama koje su bile podignute na jarbolima svih državnih institucija, dok se predsednik Vilson obraćao sunarodnicima: – Molite se za Srbe, izuzetna je njihova uloga u Prvom svetskom ratu.
Godinu dana kasnije, kao svetski poznati naučnik, ali i kao počasni konzul Kraljevine Srbije u Americi, Pupin je doslovno spasio određene teritorije koje su u granicama današnje Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Zahvaljujući prijateljstvu sa predsednikom Vilsonom i njihovom velikom uzajamnom poštovanju, uticao je na određivanje granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tokom londonskih pregovora, Pupin je predsedniku SAD poslao Memorandum u kojem je podrobno opisao istorijske i etničke karakteristike graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije.
Samo nekoliko dana kasnije, predsednik Vilson je izjavio da ne priznaje saveznički Londonski ugovor. Za očuvanje teritorija, kakve su i danas, Slovenija se godinama kasnije Pupinu zahvalila proglasivši ga počasnim građaninom Bleda i podigavši mu spomenik.
Iz rodnog Idvora u Banatu, posle školovanja u Pančevu i Pragu, otišao je 1874. u SAD gde je završio Kolumbija univerzitet u Njujorku na kojem je potom bio profesor teorijske fizike.
Godinama kasnije, prilikom svog prvog dolaska iz Amerike, Pupin će prvo doći u Pančevo kako bi se poklonio svom nekadašnjem profesoru, proti Vasi. A da bi se sagledala sva veličina Mihaila Pupina, navešću ovde da je, stigavši u Ameriku, svom prezimenu dodao i reč „Idvorski“ (engl. Michael Idvorsky Pupin). Objašnjavao je kasnije, postavši slavan, da je najviše voleo kada bi ga ko, iz belog sveta, pitao šta znači to Idvorski: – Bila bi to lepa prilika da im govorim o svom srpskom poreklu i malom Idvoru kojeg nema ni na jednoj mapi, objašnjavao bi uz osmeh.
Pupin se 1888. oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Barbaru. U braku su, na žalost, bili svega 8 godina, jer je Katarina preminula nakon teške upale pluća. Ipak, tokom tog kratkog perioda srećnog braka, Pupin je svoju suprugu stigao da dovede na „srpsku Svetu goru“, kojom prilikom su posebno posetili manastir Vrdnik, poznat i kao Mala Ravanica. Ondašnja štampa je zabeležila : – … bili su u „Matici“, „Srpskoj čitaonici“, a juče u nedelju su bili i na službi božijoj u sabornoj crkvi. Danas su otputovali u Ravanicu, jer g. Pupin hoće svojoj supruzi da pokaže srpsku manastirsku slavu, a za to mu je zgodna prilika današnja manastirska slava u Ravanici.
Pupin je često ponavljao reči svoje majke, koje je zapisao i u autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“, za koju je – da ne zaboravim kasnije da kažem – nagrađen Pulicerovom nagradom (koja je u Americi u rangu Nobelove nagrade). Ovako mu je majka govorila: – Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.
Stigavši u Ameriku, prvih je godina radio kao fizički radnik, a od malih nadnica uspevao je da plati časove engleskog, grčkog i latinskog. Uspeo je da obezbedi i večernje kurseve zahvaljujući kojima je 1879. položio prijemni ispit i upisao studije na Kolumbija koledžu u Njujorku. Kao primeran student, ne samo da je oslobođen plaćanja školarine, već je na kraju prve godine dobio dve novčane nagrade: jednu za uspeh iz grčkog jezika, a drugu za odlično savladano matematičko gradivo. Zbog njegove izuzetne vrednoće, nisu ga izbacili iz studentskog kampusa, kada su mu u kuhinji pronašli prasiće! Hranio ih je uz pomoć flašice i cucle, ne bi li ih održao u životu. – Siroti, ostali su bez majke koju je neko pregazio kolima, – objasnio je Pupin fakultetskoj „inspekciji“. Otuda na početku današnjeg teksta o Pupinu stoji izvinjenje Andersenu, jer – neka oprosti njegova spisateljska veličina – ali, najveće bajke „ispisane“ su mimo knjiga.
Nakon završetka studija, 1883, Pupin se vraća u Evropu. Zahvaljujući stipendiji za studije matematike i fizike, školovanje nastavlja na Univerzitetu Kembridž, a potom u Berlinu, kod čuvenog profesora Hermana fon Helmholca. Tu će 1889. odbraniti doktorsku disertaciju iz oblasti fizičke hemije, na temu „Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.
Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsedniuk Njujorške akademije nauka, predsednik američkog saveza za napredak nauke i počasni doktor 18 univerziteta. Po njemu je pored ostalog dobio ime i beogradski institut koji se od 1946. godine zove Mihajlo Pupin.
Umro je 12. marta 1935. godine u Njujorku i sahranjen je na groblju Woodlawn u Bronksu. Pupin je sahranjen na groblju u Bruklinu, u Njujorku, jer tada nije bilo srpskog groblja, a predlog je da se njegove mošti prenesu u Crkvu svetog Save na Vračaru.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
