Pretnja da sukob u Ukrajini izmakne kontroli nije samo uvek prisutna briga, već realnost.
Autori nedavnog rada korporacije RAND, „Putevi ruske eskalacije protiv NATO-a iz ukrajinskog rata“, upozoravaju kreatore američke politike da budu oprezni u svojim izjavama i potezima. Ovo se posebno odnosi na donošenje odluka o vojnim položajima, obrascima raspoređivanja, mogućnostima naoružanja i slično, kako koraci koje oni preduzimaju ne bi isprovocirali rusko rukovodstvo na preventivne ili uzvratne udare, uključujući upotrebu nestrateškog nuklearnog oružja ili preduzimanje pohoda na teritoriju NATO-a.
Ovo je potpuno u skladu sa opštim pristupom Amerike da učini maksimum da oslabi Rusiju na bojnom polju u Ukrajini, istovremeno izbegavajući da bude direktno uvučena u rat protiv Moskve.
Gledano odavde, Vašington jasno eskalira svoje učešće u sukobu neprestano testirajući granice ruske tolerancije ovih poteza. Počelo je sa dopremanjem Kijevu protivtenkovskih sistema Javelin; zatim je pojačan da uključi haubice M777 i HIMARS MLRS sisteme; sada se kreće u pravcu obezbeđivanja Ukrajini vojnih aviona američke proizvodnje i obučavanja njenih pilota da upravljaju njima. Pored novih paketa zapadnih sankcija, Rusija se takođe suočava sa pritiskom na svoje geopolitički ranjive ispostave, bilo da se radi o tranzitu robe u i iz njene eksklave Kalinjingrad ili statusu njenih snaga u Pridnjestrovlju, maloj teritoriji uklesanoj između Ukrajine i Moldavije. Neki ovo poslednje nazivaju pokušajima mlađih američkih saveznika u istočnoj Evropi da otvore drugi front protiv Rusije.
Do sada su se postupci i neaktivnost Rusije ponekad činili iznenađujućim, čak i zbunjujućim za američke posmatrače. Moskva se uzdržala od udara na saobraćajne veze sa Poljskom, sajber napada na ukrajinsku – da ne pominjemo američku – kritičnu infrastrukturu, ili čak uništavanja mostova preko reke Dnjepar. Što se tiče najzabrinjavajućeg koraka od svih – ruske upotrebe taktičkog nuklearnog oružja – ovaj scenario je irelevantan u situaciji kada se na ukrajinskoj teritoriji odvijaju neprijateljstva sa ruskim snagama koje polako ali stabilno napreduju, i „pretnjom postojanju Ruske Federacije“. – doktrinarni uslov za takvo raspoređivanje – ne dolazi u obzir.
Neuspeh Moskve da odmah reaguje na visokoprofilne ukrajinske akcije, kao što je stalno granatiranje centra Donjecka; raketni napadi na ruska sela i gradove blizu njihove zajedničke granice; ili čak gubitak „Moskve“, vodećeg broda njene Crnomorske flote, koju je Ukrajina pogodila i potopila uz materijalnu pomoć Sjedinjenih Država, verovatno pokazuje nespremnost Kremlja da bude provociran od strane neprijatelja. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin verovatno više voli da njegova osveta bude servirana hladna, i to u vreme koje on odabere. Sa sigurnošću bi se moglo reći da ništa iz ovog sukoba neće biti zaboravljeno ni sa jedne strane, ali su Rusi barem odbili da se odvuku od svog trenutnog centralnog zadatka – poraza neprijateljskih snaga u Donbasu i preuzimanja kontrole nad istokom i jugom Ukrajine.
Do sada pomoć Kijevu koju predvode SAD, bilo vojna, finansijska ili diplomatska, nije imala odlučujući uticaj na bojno polje. To je svakako podržalo vladu Zelenskog i nadoknadilo gubitke ukrajinskih snaga u vojnoj opremi, čime je doprinelo usporavanju ruskog napredovanja, ali nije preokrenuo tok rata. Može se zaključiti da Kremlj za sada ne vidi potrebu da čini stvari koje bi narušile otpor Bajdenove administracije domaćim zahtevima SAD za bržom eskalacijom američkog učešća u sukobu. Nedavni komentar Džejka Salivana za Aspen Strategy Group, koji pokazuje nevoljnost Bele kuće da obezbedi ATACMS sisteme Kijevu, sugeriše da ovaj pristup ima određenu vrednost.
Gledajući unapred, trebalo bi očekivati još eskalacije SAD u bilo kom scenariju evolucije borbi u Ukrajini – bilo da Rusija nastavi da osvaja (i integriše razne nove teritorije u Rusku Federaciju), ili Ukrajina krene u kontraofanzivu (što je do sada nije uspeo da uradi). Ruski zvaničnici izražavaju zabrinutost da bi ukrajinska provokacija predstavljena kao upotreba hemijskog oružja od strane Moskve – što nema nikakvog vojnog ili bilo kakvog drugog smisla, ali bi se u Sjedinjenim Državama sigurno verovalo kao veliki zločin od strane Rusa – mogla dovesti do toga da se Vašington naglo popne uz eskalacione merdevine.
Međutim, stvari mogu postati još ozbiljnije ako SAD ili njeni saveznici iz NATO-a uđu u Ukrajinu, ili na drugi način budu direktno uključeni u sukob; ako materijalna pomoć koju pružaju Kijevu počne da pravi veliku razliku na bojnom polju; ili ako se to oružje koristi za gađanje značajnih ciljeva na teritoriji Rusije, kao što je Krimski most. Paralelno postoji zabrinutost Amerike u vezi sa napadom Rusije na tačke pretovara na teritoriji NATO-a, pokretanjem značajnih kontranapada protiv Sjedinjenih Država ili njihovih saveznika i upotrebom oružja za masovno uništenje. O poslednjoj tački je već bilo reči, a što se tiče prethodne dve, one bi mogle da budu odgovor na nepovoljan razvoj događaja na pozorištu.
Ni Rusija ni SAD ne mogu sebi priuštiti da izgube u sukobu koji sada besni u Ukrajini. Međutim, razlika između situacija sa kojima se suočavaju Vašington i Moskva je ogromna. Za američko rukovodstvo, neuspeh u Ukrajini bi bio strateški nazadak, politički skup i kod kuće i na međunarodnom planu; za rusko rukovodstvo je ishod njegove specijalne vojne operacije egzistencijalna stvar. U asimetričnom sukobu kao što je ovaj, ovo predstavlja prednost eskalacije, ako ne i dominaciju. Ono što je od vitalnog značaja za dve zemlje i ostatak sveta jeste da ova borba ne pređe nuklearni prag.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
