SRBOBRAN – U galeriji Doma kulture Srbobran otvorena je prva samostalna izložba akvarela glumice Katarine Žutić.
Iskorak, od mnogih stručnih lica ocenjen kao veoma uspešan, iz glume u likovnu umetnost Katarina Žutić predstavila je sa tridesetak radova manjeg formata, veoma jednostavno i svedeno opremljenih, što u prvi plan ističe sadržaj i realizaciju ideja autorke. O likovnom stvaranju Katarine Žutić govorila je Vesna Dujmović Rosić, istoričarka umetnosti iz Beograda.
Njeno slikarstvo je što se tiče tematike jednoobrazno. U radovima se ne nalaze teme iz života običnih ljudi, pejzaži, ili mrtve prirode, već priroda kao portret.
Ponekad bogat kolorit, ponekad bez kolorita i sa ne tako preciznom perspektivom, koje slikama daju opušteniji ton, njene predstave odišu toplinom i željom čoveka da se vrati prirodi i prirodnim vrednostima. Svaka slika je jedna priča, i sve one u sebi nose poruku o čistim i pravim vrednostima, koje su davno zaboravljene. Ponekad na njenim slikama glavnu ulogu igraju detalji pa ih sama autorka ističe ili bojom ili pravim mestom na slici. Proučavajući i osvrćući se na prave vrednosti, Kaja ponavlja iste motive, gde unosi svoj lični pečat. Posmatrajući radove, dolazim do zaključka da je svaka slika snažan apel za sebe koji nas primorava da konačno shvatimo da smo od prirode potekli, da u njoj bivstvujemo i da ćemo u njoj završiti“, rekla je Dujmović Rosić.
I sam nastup Katarine Žutić pred prisutnima bio je pomalo neuobičajen za otvaranje likovne izložbe; umesto reči o svom slikarstvu autorka je publici poklonila stihove „Plave zvezde“ Mike Antića, možda uverena da i oni govore o njenom traganju i putovanju kroz umetnosti. Ipak, katalog izložbe doneo je osvrt Katarine Žutić na likovno stvaranje.
„Promene su sastavni deo života. Možemo da govorimo o drastičnim promenama prirode, koje kao letnji pljusak u kratkom vremenskom periodu menjaju uslove disanja, života i dese se iznenada, kao „grom iz vedra neba“. Možemo govoriti i o onim neprimetnim promenama, koje se dese tiho, kao što su sve toplija leta i sve manje snega, pa se tako jednog jutra probudite i shvatite da se sve izmenilo i vazduh i rastinje, da se suši ono drvo koje pamtite još iz detinjstva u parku pored vaše zgrade.
Tako svi imamo i naše unutarnje promene, one drastične, svojstvene mladosti, raskid sa partnerom, pronalaženje dobrog posla… Postoje i one mirne promene, svojstvene srednjim godinama, kada živimo po inerciji mladosti, verujemo da sve ostaje kako jeste, a onda se jednog jutra probudimo i shvatimo da više nismo mladi, da nas više tako ne gledaju slučajni prolaznici, pa tako neprimetno žene stignu do meno pauze, meno promene tela i duha, menjaju se prioriteti, postajemo svesni svoje konačnosti. Sa krunom sredovečnosti mi još imamo mladalačke snage koju sada prožima zrela pamet i potreba da za sobom ostavimo trag, da iniciramo dobre i prave promene.
Tako sam ja odlučila da slikam, da pokušam da ovladam pigmentom, vodom i vazduhom, da se na taj način povinujem prirodi, da osetim trenutak kada delati a kada stati, da uhvatim prirodni ritam i da u njemu ostvarim sebe.
Razorna i regenerativna moć prirode je nešto što u osnovi pokreće ovu izložbu. Pokušala sam da prikažem apokaliptične predele jalovine i katastrofičnog učinka našeg nemara prema prirodi dok sa druge strane pričam priču o snazi prirode, neponovljivoj lepoti i energiji od koje zavisi sav život na ovoj planeti. Mi kao vrsta po inerciji ignorišemo svoje greške proistekle iz nemara, koristimo mnogo više plastike nego što je to neophodno, koliko puta zaboravimo da ponesemo ceger u prodavnicu, bacimo otpad na neprimereno mesto… ta inercija bi mogla da nam dođe glave. Kao inteligentna vrsta mi imamo čitave industrije koje se bave time kako da nam život bude što udobniji, dok nas ta udobnost izoluje i otuđuje od prirode, mi je ignorišemo, mi je ugrožavamo, a ona je starija od nas, ona je nesrazmerno moćnija od bilo kakvog novca. Dakle, kao inteligentna vrsta dosta smo glupi ako ne izmislimo način da budemo nežni prema majci prirodi koja je još uvek nežna prema nama, jer i to bi moglo vrlo brzo da se (meno) promeni“, zapisala je Katarina Žutić.
Dejan Korceba, direktor Doma kulture, zahvalio je slikarki na odluci da prvu samostalnu izložbu organizuje u Srbobranu, čime dodatno rastu i ugled i značaj ustanove, i pozvao građane da do 27. oktobra posete galeriju i sami se uvere da uz potvrđeni glumački talenat, Katarina Žutić u sebi krije i talenat dobre slikarke.
U muzičkom delu otvaranja izložbe na klarinetu i za klavirom muzicirale su Teodora Mrkajić i Adrien Kuktin Milivojević.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
