Sejanac vinogradarske breskve predstavlja najzastupljeniju podlogu za podizanje zasada breskve i nektarine u svetu. Radi se o generativnoj podlozi (sejancu) koja se dobija iz semena uzetog sa odgovarajućih matičnih stabala.
Odabrani tipovi vinogradarske breskve za dobijanje semena za podlogu trebalo bi da su dobro razvijeni, da redovno rađaju, da su im plodovi ujednačeni i da su stabla tolerantna na mraz, bolesti i štetočine. Pokazalo se da je bolje seme vinogradarske breskve koje je dobijeno iz plodova koji kasnije sazrevaju u odnosu na one koji se ranije beru. Preporučuje se da se seme uzima iz plodova koji sazrevaju po periferiji krune, sa stabala mađih od 20 godina, koja imaju zdravo lišće i dobar zdravstvenio status. Stabla zaražena virusima u principu daju za 20-30 % manji rod i potencijalno prenose viruse preko semena. Berbu plodova radi dobijanja semena trebalo bi obaviti u punoj zrelosti, koja obezbeđuje njegovu najbolju klijavost. Seme prilikom izdvajanja iz ploda i pranja ne bi trebalo duže držati u vodi (naročito ne toploj), kako bi se sačuvala dobra klijavost.
Randman u proizvodnji semena je oko 15%, dok u 1 kg semena ima 150-400 semenki, u zavisnosti od krupnoće. Setva 1 ara semeništa zahteva oko 5 kg semena vinogradarske breskve. Seme bi trebalo da ima do 15-17% vlažnosti, i zato se prosušuje na promajnom mestu, u hladovini. Praksa je potvrdila da najkrupnije seme vinogradarske breskve ima najbolju klijavost (oko 90%), u odnosu na srednje krupno seme i ono sitno (75%) koje se i ne koristi dalje u procesu proizvodnje. Očišćeno i klasirano seme se čuva na konstantnoj temperaturi (0-5 stepeni).
Za normalno klijanje i razvoj sejanaca vinogradarske breskve potrebna je stratifikacija semena, koja podrazumeva držanje dezinfikovanog semena u temperaturnom režimu od 0-6 stepeni pri RVV 80-90% u prisustvu kiseonika, u trajanju 60-90 dana. Potapanje semena u rastvor fungicida u trajanju od 24 časa služi za klasifikovanje semena: ona normalno razvijena padaju na dno posude za dezinfekciju, a ona deformisana ostaju da plivaju po površini vode i u daljem postupku se uklanjaju iz proizvodnog procesa. Nestartifikovano seme ima klijavost od svega 10%, a većina i tih razvijenih sejanaca je kržljavo zbog nedovoljno razvijenog korena. Stratifikovanje se obavlja u utrapljenim plitkim gajbama, gde se seme smenjuje u slojevima sa peskom, debljine 4-5 cm. Preporučuje se često lopatanje pomenute mase radi obezbeđivanja dovoljno kiseonika u procesu izvođenja semena iz dubokog mirovanja.
Setva semena se obavlja na dubini 5-6 cm, sa šavom koštice postavljenim pralelno sa pravcem redova. Gustina setve semena u semeništu/pikirištu trebalo bi da je 0,25-0,40 x 5 cm, ali se setva po jednog semena može organizovati i u PVC vrećama, toplim lejama, saksijama od treseta gde se gaje sejanci a kasnije se prenose na stalno mesto u polje, i/ili se više semena posadi na stalno mesto u voćnjaku a po razvoju sejanaca odabira sev onaj najbolje razvijeni za kalemljenje.
INRA hibridni klon badem x breskva (GF 677) nastao je u Francuskoj ukrštanjem određenih selekcija ove dve vrst voćaka i spada u izuzetno bujne podloge (10-15% veća bujnost u odnosu na vinogradarsku breskvu) koja je izrazito tolerantna na sušu i krečna zemljišta (podnosi i do 12% fiziološki aktivnog kreča) i na određene vrste nematoda. Vrlo je hvaljena podloga u Italiji, gde se koristi za zamorena zemljišta, mada su registrovani i slućajevi njene osetljivosti na stagnirajuće vode kao i pojavu prevelike bujnosti, kasniju berbu i slabu obojenost plodova breskve i nektarine u zasadima u Emiliji Romanji. Iskustva iz Zadra i Istre su suprotna (visoka rodnost, krupan i dobro obojeni plod). Zaključno, ova podloga je pogodna za toplija područja, ocedna zemljišta dobrih fizičkih ososbima, za sisteme srednje gustog sklopa i rodne, srednje do slabo bujne sorte.
GF 677 se u prodaji u Srbiji javlja kao kontejnerska sadnica nastala razmnožavanjem zelenim reznicama ili zrelim reznicama, pošto se usled sterilnosti ne može razmnožavati semenom.
Za ožiljavanje zrelih reznica dužine 20-30 cm, i prečnika grafitne olovke (8-12 mm) koristi se grejanje supstrata u kojem su reznice pobodene, dok se nadzemni deo reznice drži u mist sistemu i u t-režimu do 10 stepeni kako ne bi došlo do aktiviranja pupoljaka iznad supstrata. Prethodno se bazalni deo tretira sintetičkim fitohormonima koji pospešuju ožiljavanje (IBA, 1500-2000 ppm-a). Za ovu podlogu prirodni potencijal ukorenjivanja bio je najveći najprije u oktobru, kada je opadanje listova bilo 50%, do najboljeg odgovora na ukorenjivanje (85–95%) postignutog u decembru, kada su cvetni pupoljci još bili u stanju mirovanja, ali su tek počeli da bubre.
U proizvodnji zelenih reznica, sa matičnih biljaka od vršnih letorasta uzimaju se poluzelene reznice dužine 20-30 cm tokom avgusta. Na reznicama se ostavlja 4-5 listova, a bazalni deo im se potapa u rastvor IBA, pošto se prethodno prethodno izrovaši odstranjivanjem kore oko 3 mm. Ožiljavanje se vrši u lejama ili kontejnerima ispunjenim supstratom (mešavina treseta, zemljišta, perlita ili vermikulita). Sledi permanentno orošavanje sa mist-sistemom u određenom vremenskom intervalu. Posle 30 dana ovakve reznice se obično ožile u visokom procentu (90-100 %).
Kalemljene podloga za podizanje zasada breskve i nektarine koje se ustalilo u našim krajevima jeste kalemljenje čipovanjem ili kalemljenje na zrelo (prostim ili engleskim spajanjem, na isečak).
Okuliranje u isečak, izrezak ili na iverčić (Chip budding) se primenjuje ukoliko kora podloge ne može dobro da se odvaja od drveta. Ovo može biti posledica visokih temperatura ili suše, ali i posledica nedovoljnog navodnjavanja rastila podloga u periodu pre kalemljenja i kod vrsta sa slabijom, tj. sočnom mezgrom (leska, dud).
Iako se ovaj postupak najpre primenjivao za ubrzanu proizvodnju sadnica breskve u toku jedne vegetacije (čipovanje podloga za breskvu u junu radi dobijanja sadnica do kraja vegetacije), danas se ovaj način kalemljenja masovno primenjuje u srpskim rastilima krajem leta kao relativno komforna zamena okuliranju pod koru. Naime, u ovoj varijanti okuliranja nije potrebno kontrolisano navodnjavanje rastila radi odvajanja kore kod podloge kao priprema za kalemljenje. Za izvođenje ove tehnike potrebno je koristiti nešto razvijenije mladare kao izvor pupoljaka. Na obe kalem komponente prave se polumesečasti rezovi (usečci i izresci) koji obezbeđuju zahvatanje dela drveta i kore, što je različito u odnosu na prethodno opisanu tehniku kalemljenja. Useci na podlozi se čine na 20 cm od površine zemljišta, što obezbeđuje dobijanje sadnica za gustu sadnju voćnjaka. Po ubacivanju štitića sa pupoljkom, takođe se pristupa vezivanju kalem-komponenata, a tek na proleće (po buđenju okalemljenog pupoljka) vrši se odstranjivanje dela podloge iznad spojnog mesta. Kod bujnih podloga ovo odstranjivanje se može vršiti u dva koraka (najpre na patrljak, pa njegovo naknadno uklanjanje), što obezbeđuje kvalitetnije srašćivanje i bolji prijem okulanata.
Kalemljenje na zrelo kod breskve se izvodi kada se nije primio kalem tokom kalemljenja čipovanjem usled izmrzavanja ili iz drugih razloga. U ovoj tehnici kalemljenja podloga i plemka trebalo bi da su približno iste debljine, gde se pravi 2,5-3 cm kos rez (prosto) ili pored toga i 4-6 mm dubok narez „usek“ paralelno sa srži (englesko spajanje). Prosto spajanje se praktikuje u polju, a englesko zahteva kalusiranje u stratifikali, pa naknadnu sadnju u polju. U slučaju kada podloga i plemka nisu iste debljine vrši se kalemljenje na isečak, gde se na podlozi pa naknadno i na kalem grančici prave isečci u vidu prizme, vodeći računa da im se slojevi kambijuma podudaraju prilikom spajanja.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
