VRŠAC – Posle jučerašnjeg teksta o vršačkom vetru, zbog kojeg je ovaj grad jedno od najzdravijih mesta za život na Balkanu, pažnju čitalaca posebno su privukle informacije o Riklijanerima, udruženju koje je, na nesvakidašnji način za ono vreme, promovisalo lešenje duše i tela vetrom, suncem i vodom.
Vršačke planine su rudnik čistog vazduha, kvalitetnijeg nego na mnogim višim i turistički prometnijim vrhovima u Srbiji, a obiluju prirodnim lokacijama na kojima se možete prepustiti blagodetima sunca, uz nezaobilazni vetar i blagodatnu zdravu i čistu vodu.
Godine 1893. u Vršcu je osnovano Društvo pristalica prirodnog lečenja “Riklijaneri”. Ovi, nadasve obrazovani ljudi, propagirali su terapiju suncem, vodom i vazduhom. Život punim plućima.
Švajcarac Arnold Rikli (1823–1906) osnivač je pokreta koji je odbacivao lečenje lekovima, a insistirao na helio, aero i akva terapiji. Još 1846. godine, posle utemeljenja ovog pristupa u Švajcarskoj, Arnold Rikli osnovao je i Zavod za helioterapiju na Bledu. Dvadesetak godina kasnije, njegove ideje su prihvaćene i u Vršcu, gde je osnovano društvo Riklijanera. Među Rilijanerima bilo je stotinak uglednih trgovaca i zanatlija.
Nisu, baš svi, blagonaklono gledali na ovu, za tadašnje društvo, “anomaliju”, što je takođe istorija zabeležila.
“Riklijaneri su okupirali Vršački breg i napravili puteve, obeleživši ih na tri jezika, kako bi mogli goli da primenjuju svoja vazdušna kupanja. Nemamo ništa protiv njihovog ličnog izbora, ali se gnušamo zbog postupaka nekih riklijanera, koji ne idu obeleženim putevima, već putem kroz šumu, kojim šeta roditelj sa ćerkom. Među članovima ima ozbiljne gospode, ali oni treba da pripaze na druge svoje članove, kako ne bi sablažnjavali one koji se ne klanjaju Riklijevu umstvovanju, deo je teksta objavljenog u vršačkom listu „Budućnost“, 1895. godine, pod naslovom „Gde je moral?“. Autor komentara bavio se aktivnostima Riklijanera.
Riklijaneri su, uistinu, bili ne samo ekstravagantni već i avangardni. To pokazuje način na koji su reagovali na „prozivanje“ u članku u listu „Budućnost“. Umesto upuštanja u polemiku, oni su na stranicama istih novina objavili oglas, ponudivši najpre „poštovanoj publici krevetno parno kupatilo“. Zatim je u „Budućnosti“ osvanula i velika reklama, kojom upravitelj riklijanerskog kupatila, gospodin Veliček, oglašava da “kupke na Bregu leče sve živčane, spinalne, cerebralne, želudačne, crevne, jetrine, slezinine i bubrežne, revmatične bolesti i giht, anemijska stanja i oskudicu krvi, bledoću, sifilis, šećernu bolest, bolesti ženskih polnih pribora, oronulost muške snage…”, uz napomenu: „prospekte šaljemo badava“.
Prema, opet, istorijskim podacima, Riklijanerski ritual izgledao je ovako: dolazili su pre svitanja na Vršačke planine, da bi se nadisali čistog vazduha. Potom bi, nakratko, upijali prve sunčeve zrake, pri tom ostajući samo u kupaćim gaćama. Završnica ovog svakodnevnog „punjenja baterija“ odigravala se u vodenim kupkama, smeštenim u obližnjoj zgradi, gde se nalazilo sedište Riklijanera. Posle opisanog „trojnog tretmana“, vraćali bi se kućama i svakodnevnim poslovima.
Pričalo se u to vreme, a verovatno su famu širili i sami Riklijaneri, da je, zahvaljujući redovnom akumuliranju snage prirode, vršačkim trgovcima i zanatlijama, članovima Riklijanera, posao naprosto cvetao.
Terapeutska svojstva prirode upijali su na velikim stenovitim gromadama, na kojima i danas zastaju turisti, kako bi dušu odmorili ravničarskim horizontom. Riklijaneri su desetak godina po osnivanju, kada su odveć bili pokret širi od državnih granica, pokrenuli postupak za otvaranje sanatorijuma.
Na samom obodu Gradskog parka, 1912. godine, stvoreno je Lečilište “Sanitas”. Izgradnja ovog sanatorijuma, čiji je projektant bio ovdašnji arhitekta Sebastijan Hajnrih, označila je početak razvoja moderne arhitekture u Vršcu.
Vršačko društvo Riklijanera raspalo se uoči Drugog svetskog rata. Za sobom su ostavili i danas opipljivu zaostavštinu. Nekada njihova zgrada, na Vršačkom bregu, u kojoj je sada Društvo ekstremnih sportova Izazov, sagrađena je između 1893. i 1895. godine. Odatle pogled puca u “nedogled”.
Ovekovečena je i na triptihu Paje Jovanovića, koji je umetnik naslikao krajem 1895. godine, uoči Milenijumske izložbe u Budimpešti. Na srednjem delu triptihona, na kojem su prikazani berači grožđa, jasno se prepoznaje bela kuća sa dva tornja vršačkih riklijanera.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
