VRŠAC – Ko nije bio u Vršcu ne zna šta je vetar. U prestupnim godinama kroz ovu južnobanatsku varoš fijuče 365 dana. Bilo južni ili severni, a najčeše košava. Jedinstvena – prava vršačka.
Kažu, vršačka košava “brije na suvo”. A posle tvrde, “kreator” je karaktera grada i mentaliteta Vrštana, kako meštani sami sebe zovu. Tako ili ne, pisala je, i pisaće, stranice vršačke istorije.
Pre mnogo vekova uvukla se varošanima u gene. Donosi im mir. One sa strane dovodi do ludila. Stvara depresivce i destruktivce. Ako se ne priviknu ili na vreme ne odu… Sami su krivi. Zbog toga u ovom gradu i postoji Neuropsihijatrija – najveća na Balkanu. A u krugu od 80 kilometara oko Vršca još tri. U njima nema Vrštana. Njih vetar leči.
Tišina Vrštanima smeta. Ne daj Bože da ne duva. Iznutra počinju da se guše. Gde god da odu, ne zadržavaju se dugo – žure košavi u zagrljaj.
Najbolje upozorenje za namernike koji ne znaju šta je vršačka košava, jeste podatak da je maksimalna izmerena brzina košave u Vršcu bila 42 metra u sekundi ili 151,2 kilometra na čas. “Samo” toliko jer je to tada bio maksimum opreme. Najviše dana sa jakim vetrom imala je 1960. godina, 248, od kojih je košava čak 131 dan “šibala” brzinom od preko 68 km/h. Lepe šezdesete. Kažu, zbog toga Vršac već skoro 100 godina ima isti broj stanovnika.
Zlonamerni jezici kažu i da su Vrštani posekli sve vetrozaštitne pojaseve “da bi mogli nesmetano da dišu”. Istina za posečene šume, ali ostalo…ko zna, možda je i to “disanje” ovom svetu podarilo Jovana Steriju Popovića, Paju Jovanovića, Nikolu Neškovića, Vaska Popu, Dragišu Brašovana, Lazu Nančića, Feliksa Milekera, Boru Kostića ili Božidara Komca…
Košava ljubomorno čuva i blagodeti Vršačkog gorja – krova Vojvodine. I ničeg u Vršcu, da se sadašnji i poznati ne uvrede, bez košave. Vazdušne banje, kroz istoriju, bile su među ozbiljnim evropskim zdravstvenim centrima u kojima se okupljala gospoda.
Riklijaneri su imali svoje odmaralište. Može se reći da je ono bilo i preteča nudizma. Godine 1893. u Vršcu je osnovano Društvo pristalica prirodnog lečenja “Riklijaneri”. Ovi, nadasve obrazovani ljudi, propagirali su terapiju suncem, vodom i vazduhom. Život punim plućima.
Švajcarac Arnold Rikli (1823–1906) osnivač je pokreta koji je odbacivao lečenje lekovima, a insistirao na helio, aero i akva terapiji. Još 1846. godine, posle utemeljenja ovog pristupa u Švajcarskoj, Arnold Rikli osnovao je i Zavod za helioterapiju na Bledu. Dvadesetak godina kasnije, njegove ideje su prihvaćene i u Vršcu, gde je osnovano društvo Riklijanera. Među Rilijanerima bilo je stotinak uglednih trgovaca i zanatlija.
Riklijaneri su, uistinu, bili ne samo ekstravagantni već i avangardni. To pokazuje način na koji su reagovali na „prozivanje“ u članku u listu „Budućnost“. Umesto upuštanja u polemiku, oni su na stranicama istih novina objavili oglas, ponudivši najpre „poštovanoj publici krevetno parno kupatilo“. Zatim je u „Budućnosti“ osvanula i velika reklama, kojom upravitelj riklijanerskog kupatila, gospodin Veliček, oglašava da “kupke na Bregu leče sve živčane, spinalne, cerebralne, želudačne, crevne, jetrine, slezinine i bubrežne, revmatične bolesti i giht, anemijska stanja i oskudicu krvi, bledoću, sifilis, šećernu bolest, bolesti ženskih polnih pribora, oronulost muške snage…”, uz napomenu: „prospekte šaljemo badava“.
Terapeutska svojstva prirode upijali su na velikim stenovitim gromadama, na kojima i danas zastaju turisti, kako bi dušu odmorili ravničarskim horizontom. Riklijaneri su desetak godina po osnivanju, kada su odveć bili pokret širi od državnih granica, pokrenuli postupak za otvaranje sanatorijuma , na samom obodu Gradskog parka. Tako je 1912. godine stvoreno Lečilište „Sanitas“. Izgradnja ovog sanatorijuma, čiji je projektant bio ovdašnji arhitekta Sebastijan Hajnrih, označila je početak razvoja moderne arhitekture u Vršcu.
Nisu samo Riklijaneri prepoznali prepoznali vrednosti čistog vazduha, najvećeg neba, najlepšeg sunca i zdrave pijaće vode u Vršcu. Godine 1936. na inicijativu kraljice Marije Karađorđević i 565 dobrotvora, građana Vršca, Pančeva i Bele Crkve, ostvareno je idejno rešenje doajena arhitekture Dragiše Brašovana.
Na temeljima oblika krsta, na Vršačkim planinama, sazidano je Dečije odmarališe koje je i sama Kraljica često koristila kao letnjikovac. Dugi niz godina, ova termalna banja, zahvaljujući izuzetno pogodnim strujanjima vazduha, služila je svrsi. To zdanje je devedestih godina prošlog veka urušila ljudska nebriga. Na istim temeljima, podignuto je novo, savremeno Dečje odmaralište Crvenog krsta, koje je uvek puno.
Ekoloških aero zagađenja nema ni u Gradu. Iako automobila ima isto koliko i građana. Smog se ni ne stvori, košava ga oduva.
Vetrovi su od Vršca stvorili i svetski vazduhoplovni centar. Pre Drugog svetskog rata godišnji nalet na jedrilicama iznad Vršca bio je veći nego u svim ostalim jugoslovenskim centrima zajedno. Po završetku rata proglašen je za jedriličarski centar ratnog vazduhoplovstva, a 1972. u njemu je održano i 13. Svetsko prvenstvo u jedriličarstvu.
Vrštanin Božidar Komac, u Engleskoj 1954. godine, osvojio je prvenstvo sveta u jedriličarstvu. Postavio je Komac jedan svetski i 11 državnih rekorda, od kojih dva iz 1953. godine još nisu oborena. Danas, iznad Vršca nema jedrilica. Ni padobranaca. Ali, mogu se videti na desetine paraglajdera I zmajari koje je vetar dojedrio sa svih strana sveta.
Zbog vetra se Vršac, zato, ili voli ili ne. Ali, jeste jedno od najzdravijih mesta za život u Srbiji.
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
