Bebe plaču kad su gladne, nezadovoljene ili ljute. A kada bi pogledali unazad, čini se da deca stalno plaču zbog nečega – fizičkih povreda, poput oguljenog kolena, nepravde u vrtiću, školi, zato što im roditelji nešto ne dozvoljavaju…
Kako odrastamo, sve više učimo o tuđoj patnji uz pomoć knjiga, filmova ili slušajući iskustva drugih. Iz tog iskustva možemo videti da su različiti razlozi zašto ljudi plaču – gledanje fotografija davno preminulih roditelja, snimaka napuštenih životinja, slušanje muzike koja vraća u prošla vremena, umor od svakodnevnih obaveza koje ih preplavljuju…
Ono što povezuje sve ove uzroke suza je – bespomoćnost, smatra profesor Ed Vinerguts sa Ilburg Univerziteta, koji je svetski priznati ekspert za plakanje. Čak i kada je kontekst pozitivan, kao na primer venčanje najboljeg prijatelja, postoji osećaj preplavljenosti emocijama. „Istovremeno se osećamo malo, bespomoćno i ponizno“, kaže profesor Vinerguts, prenosi „Voks“.
Stereotip po kome plaču slabiji i manje muževni, koji je nametan vekovima, doveo je do toga da dečaci (i muškarci) ne plaču. Sa druge strane, žene vidimo da plaču češće od muškaraca.
Uz plakanje često ide i osećaj ranjivosti, ponekad i fizičke manifestacije poput glasnog jecanja, koje kod nekih prisutnih osoba mogu stvoriti osećaj neprijatnosti.
Međutim, detaljnije tumačenje emocija koje se kriju iza suza, dovodi do priče o osećaju nesigurnosti, o strahovima, osećajima zadovoljstva i komplikovanih veza.
Šta „govore“ suze
„Treba mi pomoć“ – kažu suze, tvrdi profesor psihologije, Randolf Kornelijus. Ovo je dokazala i jedna od studija, otkrivši da su ljudi skloniji da ponude pomoć nekome ko plače. „Ljudi automatski reaguju na plač nudeći pomoć“, kaže profesor Kornelijus.
Tokom života, najčešći izazivači suza su žalost, „slomljeno srce“ i nostalgija, smatraju naučnici. I dok žene zaista plaču češće, razlozi su i dalje jednaki među oba pola. Ali, postoje i takozvane „suze radosnice“, koje nastaju u situacijama kada se sreću dragi ljudi, kada neko ozdravi, ili kada se prolazi kroz teške životne situacije…
Najviše podrške dobijamo kada plačemo pred prijateljima ili partnerom, kao onima koji nas najbolje poznaju i spremni su da adekvatno reaguju kada smo tužni, jer znaju kako da nas uteše i da nam daju emotivnu podršku. Istraživači kažu da je prisustvo suza ono što može zbližiti ljude i pomoći im da stvore bliske odnose. „Ako ste pod stresom, važno je da dobijete podršku od drugih, zato što to može ublažiti negativne efekte stresa na vaše sveukupno blagostanje“, smatra profesor Ed Vinerguts.
Za razliku od iskrenog plača postoje i lažne suze. Istraživači vide osobe koje su sklone lažnom plakanju, kao manipulativne, manje pouzdane, hladne, nekompetentne i manje prihvaćene kao prijatelje, kolege ili komšije. Ali obično, kaže profesor Kornelijus, odrasli drže suze pod kontrolom, pošto su naučili koja su društveno prikladna mesta za plakanje, kao i pred kim se može plakati. Tako će odrasla osoba plakati pred partnerom, kući, a ne na poslu ili u sred restorana kada se oseća frustrirano. Osim u slučaju kada je stres toliko jak, da se ne može kontrolisati.
Zašto je važan kontekst u kome plačemo
Često se može čuti „Isplači se, biće ti lakše“, ali to nije uvek slučaj. A istraživači kažu da je najbolje plakati na „bezbednom mestu“, u svom domu ili među prijateljima, pre nego na poslu ili pred ljudima sa kojima nismo dovoljno bliski. Ovakva plakanja čak mogu dovesti do toga da se tužna osoba oseća neprijatno, zbog potencijalnih reakcija sredine u kojoj se nalazi.
U jednoj od studija je otkriveno da su ljudi koju su pokazivali depresiju, anksioznost ili burnaut više plakali, ali da nisu osetili olakšanje nakon plača. Takođe i osobe koje su nakon plakanja pred nekim osećali stid i sramotu, nisu imale osećaj olakšanja. Dokazano je ljudima osećaj plakanja donosio olakšanje nakon događaja koje su mogli da kontrolišu, poput svađe sa partnerom; za razliku od situacija koje nisu mogli da kontrolišu, kao što je smrtni slučaj.
Ali i hronično potiskivanje suza, koje je nastalo nakon loših iskustava u kojima nismo dobili potrebnu empatiju drugih i u kojima je izostala emocionalna podrška. Dakle, ukoliko imate potrebu da plačete na sred radnog mesta, a znate da nećete dobiti emotivnu podršku ljudi oko vas ili će njihove reakcije biti negativne, idite do toaleta i dajte sebi oduška.
Za razliku od suzbijanja plača, za osobe koje ne pronalaze razloge za ovakvo ispoljavanje emocija, pa čak i godinama, ne stvaraju sebi nikakvu štetu, smatraju istraživači. Ali, ukoliko se napadi plača dešavaju često, a razmišljanje o istim problemima iznova i iznova, to je znak da je potrebna pomoć terapeuta.
Šta plakanje otkriva
Bez obzira šta je nekoga rasplakalo, svako plakanje ima dublje razloge. Nekada su suze signal da nam je nešto važno.
Razmislite kada ste poslednji put plakali? Da li je u pitanju bila rasprava, težak dan ili emotivni događaj poput venčanja najboljih prijatelja? Profesor Kornelijus kaže da bi trebalo da se u trenutku kada se rasplačemo upitamo – zbog čega zapravo plačem? „Mi imamo unutrašnji nagon da upoznamo sebe. To nam omogućava prepoznavanje naših emocija i pronalaženje razloga. Vremenom ćete možda prepoznati obrasce u svojim emocijama: osećam se ogorčeno u ovim situacijama, zbog tih komentara se osećam neprijatno…“, smatra Kornelijus.
Profesor dodaje da će nam ovakav uvid u osnovu naših osećanja, pomoći da shvatimo da plakanje nije nastalo zato što nam je neko spomenuo čarape koje bi trebalo da sklonimo, već da nam je pokazao nepoštovanje koje nas je povredilo.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
