Dugo se verovalo da postoji kletva kojom je faraon Tutankamon prokleo sve one koji ometaju njegov večni san. Koliko tu ima istine? Da li je faraon zaista smrću kažnjavao one koji bi ušli u njegov grob?
Koja je to bila senzacija! Tim arheologa koji je predvodio egiptolog Hauard Karter je 1922. u Dolini kraljeva u Egiptu otkrio stepenice koje vode do jednog zapečaćenog groba. U gotovo neoštećenom poslednjem počivalištu nalazila se Tutankamonova mumija. Do današnjih dana to je jedno od najvažnijih arheoloških otkrića svih vremena.
Svetska javnost bila je izvan sebe, mediji su o tome intenzivno izveštavali. Kada je finansijer i vlasnik licence za iskopavanja u Egiptu, lord Karnarvon, neposredno nakon toga preminuo, veoma brzo je počela da se širi legenda o tome da je grob uklet. Lord je poremetio večni san i faraon ga je kaznio – tako se pričalo. Usledilo je još nekoliko smrtnih slučajeva, što je samo rasplamsalo histeriju oko mogućeg prokletstva.
„Oduvek je smatralo da su stari Egipćani raspolagali tajnim znanjima koja su bila znatno ispred onoga što mi znamo, smatralo se da je to je nešto poput čarolije“, kaže istoričar Rolf-Bernhard Esig. Priča o prokletstvu dobro se uklopila u kompletnu situaciju koja je vladala na vrhuncu egiptomanije, pogotovo zato što su se još u 19. veku u pozorištima prikazivale, a u romanima čitale najrazličitije horor priče o hodajućim mumijama.
Izmišljotina medija
„Štampa je ciljala na najniže instinkte svojih čitalaca. Izmišljalo se bez problema, i to je veoma dobro prolazilo. Bila je to prava eksplozija, slobodno se može tako reći. Prokletstvo faraona je jedan od najpoznatijih svetskih fenomena, iako se radi o stopostotnoj izmišljotini.“
Ta priča o prokletstvu popularna je i danas, u romanima, dečjim knjigama, filmovima… Prokletstvo faraona koristi se i na šaljiv način, na primer kada turisti koji posećuju Egipat obole od tipičnih bolesti poput stomačne viroze. I baš zato je Esig odlučio da u berlinskom Muzeju komunikacije otvori izložbu „Od prokletstva faraona do govora mržnje“. Tema je proklinjanje, ali i psovke koje se i danas koriste.
Prokletstva i psovke su stari verovatno koliko i sam jezik, to spada u nešto što se naziva tipičnim ljudskim ponašanjem. Pritom se žestokim ili grubim rečima pridaje i određeno magijsko značenje. „I u egipatskom jeziku naravno bilo psovki, ali nije bilo psovki na račun pljačkaša grobnica, nije bilo nikakvih prokletstava“, kaže Esig. O tome, dodaje, egiptolozi nisu pronašli ništa.
Egipatske psovke
Kako su psovali Egipćani? O tome, nažalost, nema nikakvih svedočanstava. Visokoobrazovani pisari sigurno nisu klesali u kamen svakodnevne psovke radnika koji su bili zaposleni na izgradnji piramida. Ali zato postoje dokazi kraljevskih proklinjanja njihovih neprijatelja. Na izložbi se tako može videti i par modernih japanki koje su napravljene po uzoru na kožne sandale iz Tutankamonova groba na kojima se nalaze slike zavezanih neprijatelja tako da se oni sa svakim korakom doslovno „gaze“. Na taj magični način trebalo je prokleti rivale.
U svakodnevnom govoru jedva da se uočava razlika između proklinjanja i psovke. Kletve su, baš kao i kod kraljevskih sandala, povezane s proklinjanjem drugih. Psovke su povezane često s nekom stvari, nekom osobom ili institucijom koja se vređa. I jedno i drugo može biti usmereno i protiv nas samih.
Radi se o tabuima…
Pritom postoje sličnosti i među različitim kulturama. „Uvek se radi o tabuima. A među tabuima koji postoje kod različitih naroda ili kultura, nalaze se i telesne izlučevine, ali i seksualni elementi. ‘Sranje’ je recimo izraz koji postoji u veoma mnogo jezika“, kaže Esig. Postoje, dodaje, i kulture u kojima su dosta česta proklinjanja rodbine, na primer u arapskom ili ruskom. U brojnim jezicima popularne su životinje, čije se osobine onda preslikavaju u psovkama.
Posetioci tako na izložbi u Berlinu mogu da saznaju da reč „magarac“ u Turskoj, u zavisnosti od konteksta, može da bude oznaka za bezobraznog mangupa, glupaka ili kopile. Sinonim za tobožnjeg idiota na ruskom je – „jarac“. U Japanu se koriste egzotične životinje – besni i smešni muškarci se tamo nazivaju „gorilama“. A kad Kinez nekome želi da poruči da prezire njegovo poreklo, onda on pominje „jaje kornjače“…
Kako funkcioniše mozak?
Posebno je zanimljivo kako mozak funkcioniše kod psovki. U njemu se, naime, tada aktiviraju neka druga područja, a ne ona koja se koriste kod „obrade“ jezika. Jezik se racionalno „obrađuje“ u levoj hemisferi, a kod psovki se aktivira desna, ona koja je zadužena za emocije.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
„To ne možemo potisnuti, jer se radi o nehotičnoj stvari. Mozak tu nešto čini, a da mi to ne možemo da promenimo.“ Na primer, kad se neko čekićem nehotično udari po prstu, pa onda neposredno nakon udarca uzvikne „Sranje!“ Naravno, dodaje Esig, postoje i ljudi koji uopšte ne psuju ili psuju veoma malo. To su oni koji poseduju visoku dozu samokontrole.
A tog u današnjem digitalnom vremenu nedostaje, posebno na društvenim mrežama, gde se korisnici međusobno vređaju ili psuju. Da li je govor mržnje nova dimenzija vređanja?
„Sadržajno govoreći rekao bih: jasno da nije ne“, kaže Rolf-Bernhard Esig. „Kad pogledate na primer uvrede iz 16. veka, posebno kada je reč o vređanju rodbine – stvarno je odvratno čega je sve tu bilo.“ Najveća razlika u odnosu na ranija vremena je u tome što se psovke danas šire internetom jednostavno, brzo i širom sveta.
„Ta brzina i taj efekat zaista je neverovatan. To je na kraju krajeva pitanje tehnike“, kaže Esig, „ali što se tiče samog intenziteta, ne mogu da kažem da se tu nešto promenilo.“
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
