VOJVODINA – “Poljoprivrednik” je specijalizovani list za selo i poljoprivredu, jedinstven ne samo po tome što postoji i redovno izlazi 67 godina, već i što je ostao list poljoprivrednih proizvođača, nastojeći da prenese čitaocima dostignuća pre svega domaće nauke i struke, koja su primenljiva u proizvodnji. Portal Vojvodina uživo, zajedno sa listom “Poljoprivrednik” prenosiće, do kraja godine, najzanimljivije tekstove iz Poljoprivrednog kalendara 2024. godine.
Asocijacija „Zelena mreža Vojvodine“ osnovana je 14. septembra 2001. godine. Tri godine kasnije, promovišući dobru poljoprivrednu praksu i tradicionalnu proizvodnju, organizovana je pijaca „Moj salaš“. U radu ove pijace tokom godina učestvovalo je desetine entuzijasta, mahom organskih proizvođača hrane, uglavnom sa malih poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini, voljnih da uče i proizvode na drugačiji način, u skladu sa stabilnom prirodom i potrebama ljudi, kao i da svoju robu sami prodaju i zarade više.
Mali tim „Zelene mreže Vojvodine“, koji se fokusirao na održivu poljoprivredu i ruralni razvoj u Vojvodini, sačinjavali su: prof. dr Branka Lazić, Duško Medić, Ana Marija Vujošević i Olivera Radovanović. Tokom godina saradnici su se menjali, ali su profesorka Branka Lazić i Olivera Radovanović bile stalni tim.
Značajno mesto u osnivanju te asocijacije ima Olivera Radovanović, svojevremeno kustos istorije umetnosti u Muzeju grada Novog Sada, a posle 26 godina staža i nakon upoznavanja sa dugogodišnjim pozitivnim iskustvima u razvijenim
državama u svetu, strastveni pobornik organske proizvodnje hrane i uzdizanja ugleda žena na selu.
Kultno mesto okupljanja
– Pijaca „Moj salaš“ bila je kultno mesto okupljanja potrošača, proizvođača organske hrane, profesora Novosadskog univerziteta, vrhunskih poljoprivrednih stručnjaka i ljubitelja prirode – kaže Olivera Radovanović, rodonačelnih ideje o osnivanju „Zelene mreže Vojvodine“. – Još decembra 2003. organizovana je dvodnevna obuka za našu ciljnu grupu na Čeneju, kraj Novog Sada, za poljoprivrednike iz tog mesta, zatim Kisača, Nadalja, Temerina i Kovilja. Tada smo govorili o dobroj poljoprivrednoj praksi, o potrebi upotrebe obnovljivih izvora energije, mogućnostima plasmana roba iz organske proizvodnje, kao i o postupcima za vraćanje tradicionalnog izgleda salaša. Bila je to velika novost za tadašnja izuzetno teška privredna i ekonomska vremena u našoj državi. Okupili su se proizvođači voljni da uče i rade u skladu sa praksom Evropske unije i agrarno naprednih država u svetu, gde se organska hrana prodavala po znatno višim cenama od konvencionalne.
Već 2004. održana je radionica „Revitalizacija javnih prostora“, uz učešće predstavnika gradskih javnih preduzeća, Pokrajinskog sekretarijata, Novosadskog univerziteta, nevladinih organizacija i oko 15 proizvođača organske hrane iz Vojvodine. Učestvovali su i predavači iz inostranstva. Zaključeno je da Novi Sad treba da ima jednu posebnu, farmersku pijacu, sa robom koju neće prodavati nakupci, u koju kupci imaju apsolutno poverenje, sa tradicionalnim ukusom, dobrog kvaliteta, poreklom sa njiva u okolini. Tako je rođena pijaca „Moj salaš“.
S obzirom na to da princip sertifikacije tada još uvek nije postojao, učestvovali su proizvođači bez tog dokumenta, uglavnom članovi asocijacije Terras iz Subotice. Poštujući tradicionalne principe proizvodnje hrane, naši članovi, poput porodice Vozar, ubrzo su dobili svoje redovne kupce. Josip Mamužić je među prvima 2005. dobio sertifikat za svoju proizvodnju, nakon trogodišnje konverzije. Dve godine kasnije, otvorena je prodavnica organske hrane u Novom Sadu, koja do 2015. nosi naziv „Moj salaš“, u vlasništvu Milice Popović, uz obavezu da plasira robu isključivo proizvođača okupljenih oko ove pijace.
Tokom 2008. svi učesnici pijace „Moj salaš“ su stekli sertifikate i učestvovali na savetovanju u organizaciji Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, što je postala tradicija. Članovi su vrlo često bili donatori u humanitarnim akcijama. Bilo je to vreme puno nade, entuzijazma i volje da se što pre izađe iz nevolja posle sankcija i bombardovanja.
Posebno je značajno što je pijaca „Moj salaš“ bila smeštena na platou ispred Sportsko-poslovnog centra SPENS u Novom Sadu, koji je do tada bio gotovo pust. Pijaca se održavala najpre svake dve nedelje, a potom sedmično zbog velikog interesovanja kupaca. Postala je mesto promocije sela u Vojvodini, gde se igra, peva i prodaje hrana iz multinacionalnih kuhinja, izrađuje vez, tka ili vrca med. Tu su dolazila školska deca, poznate ličnosti iz sveta obrazovanja, kulture, medicine, sportskog i zabavnog života, da se upoznaju sa novim vrstama i sortama povrća i voća.
Podsticaj ženskom preduzetništvu
Manifestaciju je podržavao i Sekretarijat za privredu i ravnopravnost polova, u nastojanju da podstakne udruživanje, edukaciju i razvoj ženskog preduzetništva. Tada je u Vojvodini bilo preko 500 udruženja žena. Samo kroz edukaciju o organskoj proizvodnji 2013. i 2014. prošlo je preko 800 žena, što je stvorilo „bum“ u organskoj proizvodnji i plasmanu. Preko IPA projekta Pannonia Organica edukaciju o organskoj proizvodnji prošlo je još 600 polaznika, žena i muškaraca.
Tokom 2016. godine „Zelena mreža Vojvodine“ je inicirala stvaranje „Ženske ruralne mreže Vojvodine“, koju čine: „Zelena mreža Vojvodine“, Udruženje „Podunav“, Hrvatsko kulturno-prosvjetno društvo „Matija Gubec“, Udruženje „Udahni život“, Udruženje „Gakovčanka“, Udruženje „Višnja“, Udruženje „Staza zdravlja“, Udruženje „Banstolka“, Udruženje „Krčedinke“, Udruženje „Sremački talas“, Klub žena „Belo Blato“, Klub žena „Vredne ruke“ Srpski Itebej, Udruženje „Banaćanke Torak“, Udruženje „Žad“. Žene su edukovane o multifunkcionalnoj poljoprivredi kao mogućnosti ekonomskog jačanja žena na selu.
Sa Gradom Novim Sadom 2012. „Zelena mreža Vojvodine“ izdala je publikaciju na temu spravljanja tradicionalnih jela od organskog povrća, koja se mogla nabaviti na pijaci „Moj salaš“.
Od 2010. pokrenuta je marketinška kampanja u saradnji sa organizacijom GIZ, okrenuta potrošačima, jer je tada većina učesnika na pijaci imala sertifikat organske proizvodnje.
Na pijaci su učestvovali voćari, vinogradari, povrtari i ratari sa svojom organskom proizvodnjom.
Promovisan je slogan „Organska poljoprivreda dobra za tebe, dobra za prirodu“, sa izvanrednim prijemom kod potrošača. „Moj salaš“ je bio najmasovnije mesto okupljanja proizvođača organske hrane u Srbiji, pa i na Balkanu, a kasnije su počele da se organizuju slične manifestacije u drugim krajevima države. Zahvaljujući ovoj kampanji, potrošnja organskih proizvoda te godine je zabeležila rast od 10%.
Kako kaže naša sagovornica, karakteristično je da su pretežni nosioci organske proizvodnje hrane upravo žene na selu. One su kičma tih sredina, u nastojanju da svoju porodicu i naslednike zadrže u ruralnim predelima i spreče odliv u gradove. Još od ranije one se udružuju u različite sekcije, najpre uz vez, heklanje, a potom i svoje proizvode iznose na tržište na festivalima, vašarima, sajmovima, a u vreme pandemije virusa korona i preko sajta.
– Žene u Stanišiću su se organizovale pod sloganom „Udahni život“. Povod im je bio poklon-kuća, što im je testamentom ostavila žena koja je živela u Nemačkoj, a vodi poreklo iz Stanišića. One su kuću preuredile, u bašti napravile dva velika plastenika, ali i na slobodnoj površini proizvodile povrće koje je dobilo organski sertifikat. Povrće su potom prerađivale, stvorile brend i stekle veliki ugled kod potrošača. Za mnoge je to bilo pravo čudo. Posebno što su članice ove asocijacije bile prosečne starosti između 40 i 50 godina, što je prednost, jer su članice u mnogim ženskim udruženjima u Vojvodini starije – objašnjava Olivera i dodaje da su kroz multifunkcionalnu proizvodnju žene sticale dodatnu vrednost i time obogatile porodični budžet.
Ukoliko volite i želite još da čitate, knjigu “Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2024” možete poručiti preko sajta poljoprivrednik.net
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
