U jednoj zemlji potpuno je normalno okačiti mokar peškir i sutra ga ponovo koristiti. U drugoj – to bi bilo nezamislivo. Peškir se posle jednog brisanja baca u korpu za prljav veš, i to bez razmišljanja. Šta stoji iza ovakvih razlika?
Higijena ili navika?
Prvi sloj priče tiče se higijenskih standarda. U pojedinim kulturama vlada uverenje da se na vlažnoj tkanini vrlo brzo razvijaju bakterije, naročito u toplim i vlažnim klimama. Ljudi iz takvih sredina su skloniji da sve što je jednom upotrebljeno smatraju „potrošenim“. Primer su delovi Azije i Bliskog istoka, gde se visoka temperatura i vlaga kombinuju sa jakim osećajem lične higijene, pa je uobičajeno pranje peškira nakon svake upotrebe.
Luksuz, udobnost i simbol statusa
U pojedinim zapadnim državama, poput SAD-a ili Kanade, korišćenje peškira samo jednom može biti znak luksuza, naročito u hotelima viših kategorija. Čist, sveže opran peškir svaki put postao je deo šire kulture „udobnosti bez kompromisa“. U domaćinstvima s većim prihodima i dostupnom vodom, ovo nije samo navika nego i deo estetskog doživljaja – osećaj „novog početka“ svakog jutra.
Praktičnost i racionalno trošenje
S druge strane, u mnogim evropskim zemljama, pa i kod nas, preovlađuje praktičan pristup. Peškir se koristi nekoliko dana, uz sušenje na dobro provetrenom mestu, dok god izgleda i miriše čisto. Ovakav pristup često proizlazi iz navike štednje resursa, ali i iz svesti o ekološkom uticaju prečestog pranja.
Kulturni kod i osećaj pristojnosti
Kulturološke norme često imaju više veze sa osećajem pristojnosti nego sa realnom higijenom. U Japanu, na primer, postoji tradicija nošenja malog ličnog peškira (tenugui) koji se pere vrlo često – ne zato što je nužno prljav, već zato što to odražava brigu o izgledu i poštovanje prema drugima. U nekim arapskim kulturama, ponovna upotreba istog peškira u gostinjskoj kući mogla bi se smatrati nemarom domaćina.
Male navike – velika priča
Ono što nas kod ovih razlika najviše fascinira jeste činjenica da se iza tako banalnog predmeta kao što je peškir kriju duboko usađene vrednosti: odnos prema čistoći, percepcija luksuza, poštovanje prema drugima, pa čak i odnos prema prirodi.
U eri globalnog povezivanja, kada sve češće putujemo i delimo prostor s ljudima iz različitih sredina, ovakve sitnice postaju male lekcije tolerancije. Možda će te sledeći put, kada vidiš nekoga da koristi peškir samo jednom – ili deset puta – više zanimati zašto to radi, nego da li je to „ispravno“.
