Vreme je čudo. Prekjuče je radilo za Federera, juče za Novaka i Rafu, a danas za Alkaraza.
Sve zvuči kao neka trilogija Gospodara prstenova, ali na terenu je više Igra prestola. Dvojica u statusu božanstva, a jedan u ulozi eventualnog rušitelja svega uspostavljenog i spasitelja svega nadolazećeg.
U istorijskom okviru ovog čitavog momenta zaboravlja se na svaki turnir koji nije Grend slem. Nikada Mastersi nisu ovoliko bili značajni, a beznačajni. Dolazi turnir u Rimu, a sve što takmičenje u Italiji može da bude jeste indikator za ono što će se dešavati na Rolan Garosu.
Oseća se.
Oseća se taj prodor Karlosa Alkaraza i niko ne sme da ga zanemari. Kladionice ga već gledaju kao glavnog kandidata za titulu u Parizu, a i doći će na legendarnu šljaku sa statusom prvog kosturaša.
Smena na vrhu će taman doći po poslednjem gašenju reflektora u Rimu, a na Novaka Đokovića to neće mnogo uticati. Samo će se kockice u žrebu drugačije presložiti zbog odlaska u donje grane i parove.
Ako se zanemari to stizanje i prestizanje, italijanska priča će prvi put posle duže vremena imati i Alkaraza i Novaka u istom takmičenju.
Čitave godine se njih dvojica izbegavaju.
Nole u Australiji, Karlosa nema. Karlos u Americi, Noleta nema. Nole u Monte Karlu, Karlosa nema. Karlos u Madridu, Noleta nema. Ovaj ovamo, ovaj onamo.
Žmurke neće više biti u Rimu, došla su obojica na generalku dok onaj treći favorit na Rolan Garosu strahuje da će njegov povratak biti samo veličanstvena ceremonija zatvaranja jedne karijere.
Prirodu samo, izgleda, Đoković vara. U onakvom stavu i pripremi bi mu pozavideli skoro svih 20-godišnjaci, još uvek je strah i trepet za svakog ko se pojavi naspram njega.
Njemu još uvek godine ništa ne znače dok drugo božanstvo već tuku po tabanima i bicepsima.
Vreme je čudo.
Prekjuče je radilo za Federera, juče za Novaka i Rafu, a danas za Alkaraza.
Sve je to prirodno.
Ko šta uradi za svoga peščanog sata, uradio je.
Doduše, Novak je još uvek i juče i danas.
Jedini živi u dva vremena, a da bi živeo za sva vremena moraće da osvoji tu titulu na Rolan Garosu.
Tako bi iznudio ruku Nadala i njegovom nasledniku dokazao da nema kraja do sam Novak ne kaže da je kraj.
Kladionice kažu da je Karlitos favorit u Parizu, a onda Đoković. A, onda Rafa kojem se ne vidi ni krvna slika ni stanje duha.
Otkazao je sve što je mogao da otkaže od one tragedije na Australijan Openu gde ga je Mekenzi Mekdonald povređenog rutinski eliminisao.
Od tog momenta se samo produžuje pauza i preskaču turniri.
Zabrinutost je rasla kako su Barselona i Madrid protekli bez njegovog prisustva. Sada ga neće biti ni u Rimu.
Cepanje oko njegovog povratka je u tome što nije od Melburna stao na šljaku, a mora direktno da izađe na Filip Šatrije bez minuta i udaraca. Sa druge strane, to je Rafael Nadal, pa da i bez jedne ruke i jedne noge sa reketom za stoni tenis izađe na teren, mora mu se dati uloga favorita.
Svi misle o Rimu, a svako gleda na Rolan Garos.
U odnosu na ono što vidimo u Italiji, jasniju sliku ćemo imati u Francuskoj. Makar malo jasniju nego do sada. Uvek najveći imaju oružje više ispod šinjela.
To makar važi za Novaka i Alkaraza, a za Nadala će sve ostati enigma.
Svi putevi vode u Rim, ali su sve misli okrenute ka Parizu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
