Orah ima dugu tradiciju gajenja u našim agroekološkim uslovima, ali se to uglavnom svodilo na sadnju pojedinačnih stabala na okućnicama, pored puteva i na manjim parcelama. Poslednjih godina raste interesovanje za podizanje zasada na većim površinama uz primenu savremenih tehnologija gajenja.
Da bi se izvršio pravilan izbor sorti oraha pre podizanja zasada, određivanja razmaka sadnje i izbora tehnologije gajenja, neophodno je upoznati se sa tipom plodonošenja oraha, pri čemu je važno naglasiti da postoje dva osnovna tipa rađanja i jedan prelazni.
1. Terminalnom tipu plodonošenja pripadaju sorte koje rađaju samo na vrhovima grana, odnosno, po obodu krune. Zbog izražene apikalne dominacije i velikih razmera krune razmak prilikom sadnje je veći (80-120 stabala po hektaru) i kasnije stupaju u period punog plodonošenja. Najpoznatije sorte iz ove grupe su franket, šejnovo, sorte iz grupe gazenhajm, kao i domaće selekcije (šampion, ovčar, tisa, srem). Orezivanje se obavezno obavlja ručno i svodi se na proređivanje zbog formiranja mešovitih pupoljaka na vrhovima jednogodišnjih grana.
2. Prelazni tip – mešoviti pupoljci su raspoređeni uglavnom terminalno, ali se ispod njih formira 1-2 pupoljka lateralno. Grananje je bolje nego kod prve grupe, a udeo plodova iz lateralnih mešovitih pupoljaka je 5-20%.
3. Lateralne sorte se odlikuju bočnim tipom plodonošenja i kod njih se rod pojavljuje duž čitave grane, tj. u unutrašnjosti krune što omogućava da se sade u gustom intezivnom sklopu, pri čemu je ova stabla neophodno orezivati, da bi se grane podmlađivale i obezbedilo bolje osunčavanje i dobili krupni plodovi.
Gajenjem sorti ovog tipa plodonošenja u gustom sklopu može da se zasadi i do tri puta više sadnica po hektaru (250-300, pa čak i do 400) nego u klasičnim zasadima sa sortama terminalnog tipa rađanja. Apikalna dominacija kod lateralnih sorti je slaba, a grananje dobro, pri čemu je udeo plodova, koji se formiraju iz bočnih pupoljaka 50-90%. To su čendler, tulare, pedro, lara, fernor, a od naših selekcija rasna i novosadski kasni rodni, čija je lateralna rodnost 50-60%.
U našim agroekološkim uslovima prisutna je česta pojava poznih prolećnih mrazeva, tako da bi trebalo birati one sorte sa lateralnim tipom rađanja, koji kasnije kreću sa vegetacijom, obično u drugoj polovini aprila. Najviše se preporučuju čendler i lara, a na nadmorskim visinama izad 600 metara i fernor, koji se odlikuje izuzetno kasnim početkom vegetacije. Vodeće lateralne sorte su samooplodne, ali se preporučuje 5-10% oprašivača u zasadu, kao što su franket i rasna.
Stabla lateralnih sorti su slabije bujnosti i omogućavaju gustu sadnju sa razmacima 7-8 metara između redova i 4-5 metara u redu (250-350 stabala po hektaru). Prvih nekoliko godina po sadnji obično se izbegava rezidba, a kasnije je izvodljiva i mašinska, što omogućava intezivno stvaranje bočnih izdanaka. Obično se preporučuje modifikovana piramidalna kruna, a kod sorti oštrih uglova grananja i tamo gde nema jakih vetrova i kotlasta kruna. U toku formiranja uzgojonog oblika sprovode se mnogi pomotehnički zahvati-povijanje, pinciranje, prstenovanje, prikraćivanje grana, uklanjanje suvišnih letorasta do osnove.
Stabla lateralnih sorti ranije prorode, a puni rod daju već u 7-8 vegetaciji posle sadnje, pri čemu prinos može biti 4-5 tona po hektaru pa i više.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
