27.marta 1999. godine bio je četvrti dan NATO operacije nazvane „Plemeniti nakovanj“. U narodu rečeno: „Istovara čelika sa eksplozivnim punjenjem po glavama stanovnika“ i infastrukturi ondašnje SR Jugoslavije.
Iako neuporedivo slabija malena Srbija, sa još manjom Crnom Gorom, u sastavu su činile Saveznu Republiku Jugoslaviju, opet će morati po ko zna koji put u istoriji neuporedivo jačem i savremenije naoružanom neprijatelju dokazati sledeće: „Boj ne bije svetlo oružje, već srce u junaka“.
Avaksi, fantomi, vidljive i nevidljive aviončine NATO pakta svakodnevno su grmele iznad gradova, parajući po nebu i ušima stanovništva ondašnje Jugoslavije. Uz jezive zvuke eksplozija, dima i vatre, nakon što bi pogodile zadati cilj, zadovoljno bi se vraćale u svoje matične baze. Slabije naoružana Vojska Jugoslavije raspolagala je starim protiv vazdušnim sistemima, uglavnom iz sovjetskog perioda, kojima nije mogla ni izbliza da zaštiti kompletnu teritoriju neba i zemlje. Ohrabreni ovakvim informacijama, NATO letelice su slobodno orgijale po Jugoslovenskom nebu, ne plašeći se obaranja od strane Jugoslovenske PVO, ali avaj.
27.marta 1999. godine, nešto pre 22:00 časa u kabini nevidljivog stelt aviona, Američkog ratnog vazduhoplovstva Lokid F-117, Noćni jastreb, sa oznakama AF 82 806 HO, moglo se čuti „Mayday,Mayday – međunar. radio-telefonski znak za opasnost“. Noćni jastreb je pogođen.
Ponos i dika američke vojske, u koji su uloženi milioni sati rada i dolara, jakom gravitacijom vučen u slobodnom padu, ateriraće u blatnjavi atar sela Buđanovci kod Rume.
Za obaranje nevidjivog bombardera F-117 zaslužan je komandant 3. diviziona 250. raketne PVO brigade Vojske Jugoslavije, potpukovnik Zoltan Dani, sa svojim timom raketaša i ruskim raketnim sistemom C-125 Neva.
U delu ratnog dnevnika pukovnika Danija ostalo je zapisano: „Ponovo vidim cilj na azimutu 240 stepeni i daljini od 14 km. Cilj vrši manevar kursom, lepo se vidi na pokazivačima osmatračkog radara. Pokušavamo isti postupak treći put na azimutu 240. Točkići oficira vođenja škljocaju, opreratori ga gube. Taman sam mislio da ni ovaj pokušaj neće uspeti, kada je stariji vodnik Matić uzviknuo: „Daj ga, daj ga, imam ga“! Točkići su škljocnuli i operatori su ga prihvatili. Stabilno praćenje, azimut 242, daljina 14,5 km… Oficir za vođenje izveštava: Azimut 250 stepeni, daljina 13 km. Cilj uništi, metod t/t, lansiraj! Komandovao je Dani. Potmula eksplozija, Start prve rakete, posle 5 sekundi i druge. Muminović izveštava prva lansirana, prva zahvaćena, druga lansirana, druga nije zahvaćena. „Kako nije zahvaćena?“ – pitam se i ustajem sa stolice radnog mesta pomoćnika gađanja, naginjem se preko glave operatora praćenja po F2 da vidim ekrane oficira za vođenje. Operatori stabilno prate. Posmatram ekran oficira za vođenje raketa. Svetlosni bljesak i eksplozija prve rakete na cilju. CILJ JE UNIŠTEN. Naređujem: “Skidaj visoki“! Panika u vazduhu, svi su se razbežali, nigde nijednog cilja. Posle 20-30 minuta dobijam komandu. Priprema za marš! Treba brzo napustiti lokaciju lansiranja. Premoren sam. Nisam spavao dve noći. Na radio-vestima u 22:00 časa čujemo da smo oborili F-117A, olupina je pala u selu Buđanovci“.
Američki pilot Dejl Zelka, koji je upravljao avionom F-117, uspeo je da se katapultira. Spasilačka misija je uspela da ga locira, nakon par sati skrivanja po blatnjavim kanalima buđanovačkog atara, i vrati nazad u bazu, u Tuzlu. On i Zoltan Dani danas su prijatelji.
Avion F-117 je korišćen u Američkoj invaziji Paname u operaciji „Pravedni cilj“ 1989. godine i u Zalivskom ratu 1991. godine. Posle obaranja u SR Jugoslaviji povučen je iz upotrebe.
Slika dole: Delovi aviona F – 117 oborenog iznad Srbuje 1999. Muzej vazduhoplovstva u Beogradu, Srbija
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
