Biseri iz Hitne pomoći prikupljani 27 godina objavljeni su u knjizi „Smeh kao lek“ dr Dušanke Stevović Gojgić, lekara u Hitnoj pomoći. U pitanju je knjiga lapsusa „Smeh kao lek“ koje su izgovorili pacijenti u prethodnih 27 godina.
Izdvojili smo neke od njih za vas.
Smejte se, kažu lekari, zdravo je.
– Dobro veče, je l’ da pričam? Jeste li vi sad pravi čovek ili ste onaj bankomat od automata?
– Moj muž ima dva ugrađena pajsera (stenta). Ja sam mu dala izosorbon (isosorb), i onaj aspirin protestant (protektor), ali sada mu je baš loše pošto ima ganstritis (gastritis). Popio je i čepiće za stolicu (?), ja više nemam ništa da mu dam!
– Dala sam mu hidroglicerin (nitroglicerin) i to tri puta, ali njemu nije bolje. Mislila sam da sačeka neki dan pošto ima naručenu (zakazanu) pornografiju (koronarografiju), ali ako ne dođete odmah, on će da ugine sasvim!
– Moj muž ima problem. Uginule mu sve modrice pre tri dana, a sad se opet pojavile. Pa vas molim da mi date onu “mustru“ od lekova, što ste mi kazali pre neki dan, oni mu najbolje čine.
– Hitno da dođete, ovde je nastupio karambas (karambol!). Pukla trešnja, pukla i grana. Moj muž prevrće očima, sve u krug. Kako stoje stvari, on nema ni dijagnozu, iako je pao sa te grane od tri metra visine!? Pa zar je u redu da umre bez dijagnoze?!
– Ovde je stvar hitna. Nešto mu se steškilo. Od kada? Od kad je gledao kako ja pričam sa komšijom. Da li je hitno? Pa sad još nije kritično, ali ako ja još jednom odem dole po hleb, kod komšije, biće skroz kritično.
– Jela sam danas podvarak, pa me muče gasovi, ali oni normalni. Pa sam vas pitala pre jedno dva sata šta da popijem? Vi ste mi rekli gasvan. Ne, ne, taj gasvan neću nikako, jer to kad uzmem, tek tada dobijem gasove, ali izduvne!
– Meni srce lupa ceo dan. Kako? Ovako: tup, tup, pa pauza, pa tup, tup, tup, tup, pa….. ništa, pauza, pa onda onako bum, bum, pa kuc, kuc. Ko te, bre, zamlaćuje? Ma ja sam srećna kad je tup, tup, pa makar i sto puta, nego kad pređe na dum, dum, kuc, kuc, jer će posle lako biti – kvrc!
– Moj mali, pardon, moj sin od trideset godina je uganuo ruku u skočnom zglobu (?). Da li on sada ide kod pedijatra za odrasle (?) ili kod onog što lomi koske?
– Molim vas da dođete hitno. Ja sam i srčani i plućni bolesnik, a boli me donja dojka već sedam godina, ne mogu to više da izdržim!
– Popela se, znate, na onog ježa, pa je ceo dan skakala po njemu. Sada kaže da joj je vrućina i da joj se koče jajnici, pa je popila perfeks (ferveks), hoće li joj biti bolje?
– Moj komšija ima visoku hipertenziju, pa je popio molikolor (molikor). I uzeo je i presolvon (presolol). A glava mu vruća k’o žiška. Je l’ sme sad jedno ‘ladno pivo, makar da o’ladi glavu?
– Već dva dana imam stolicu vojničke boje. Možda vi niste služili vojsku, ali to vam je na zeleno. Ali nije mi to bitno. Plašim se da mi nisu propali oni magistralni krvni sudovi, E-75.
– Ovde trudnica koja se porodila. Kada? Pre tri meseca! Kako nisam više trudnica? Nego šta sam? Porodilja? Ma ‘ajte molim vas, devet meseci me zovu trudnica, sve privilegije sam imala, i u GSB-u mi svi ustaju, i preko reda u pošti, i kod pekara. Sad da kažem porodilja, ko će, bre, da me pogleda? A šta sam htela? Ma, ništa, samo da pitam kratko da li neko zna kada ću dobiti platu, od socijalnog, pošto mi ne stiže od kad sam se porodila?
– Ja sam na licu mesta. Posmatrač. Neki momci se naduvali, trojica gube svest, al’ ovaj jedan se baš dobro drži.
– Ja ne znam da li ste vi vatrogasci ili hitnjaci, ali svakako dođite u šumu kod Pevca, ovde gori neko đubre od čoveka.
„E moj sinko, mene snašla velika muka. Ceo dan povraćam neko zelenilo. A kakva mi je stolica? Drvena, pa tapacirana.“
„Mi ovde jednog komšiju nosimo u bolnicu. Je l` imate nekog malo jačeg muškarca da pomogne oko nošenja? Ako je to transporter, imamo lift, i putnički i teretni“.
– U velikoj sam dilemi. Ja sam jedna poštena žena, a sramota me što vas ovo pitam. Dobila sam petu grupu od dečka, pa me interesuje da li ja to mogu da prenesem mužu?
– Ja čekam kod fakulteta za stoku (Veterinarskog). To vam je na ćošku, ali ako ne dođete, žaliću se ministarstvu za kritiku.
– Dala sam mu hidroglicerin (nitroglicerin) i to tri puta, ali njemu nije bolje. Mislila sam da sačeka neki dan pošto ima naručenu (zakazanu) pornografiju (koronarografiju), ali ako ne dođete odmah, on će da ugine sasvim!
– Ja sam hronični bolesnik. Od čega se lečim? Ja se lečim od dugotrajnog ležanja.
– Hitno da dođete, ovde piški na sve strane, ispao mi katastar (kateter)!
– Meni se sve u glavi pobrljalo, imam i vrtež i trnež (vrtoglavicu i trnjenje).
– Mi smo svi u kući nekako virusavi. Evo već dvadeset dana traje ovaj napad virusa na nas, a meni su još našli kulturu i u mokraći i u vagini. Šta sada da radim?
– Bio mi čovek danas na snimanju. Gledali mu i glavu i karijatide (karotide). Na skenderu (skeneru), valjda. Rekli su da mu je sve k’o saliveno, a ja ne znam šta da radimo sada: u ušima mu pišti, a glava mu je, kaže, zakrečena. Pa kad je sve ko saliveno, šta mu sad ne radi, gornja „dizna“ (?)
– Kod nas je bio lekar iz Doma zdravlja i dao je mom mužu neke bele kuglice. Ma nemam pojma kako se zovu, ni za šta služe. Sad je on pridremao, ali ja bih molila kad se probudi, da vas pozovem da ga odvezete, a on će usput da kaže gde da ga vozite. Je l’ to u redu?
– Moram da vam se žalim na Dom zdravlja. Nama babama oni neće da napišu ništa za džabe. Sve moramo da platimo. Šta bih ja volela džabe? Pa malo vitamina, malo sirupa za kašalj i protiv kašlja, pa onih slatkih šarenih tabletića, a umesto toga oni nam daju samo one bele, tvrde i gorke, svaki dan mi presedne kad ih pijem.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
