Roditelji nikada ne žele svoju decu namerno povrediti, ali to se ponakad jednostavno dogodi. Naročito se to događa dok ste umorni, a vaši mališani pokušavaju da testiraju granice. U tim trenucima često se izgovaraju stvari koje ste već sigurno čuli tokom svog detinjstva, ali iako vam je sve to poznato, nikako da obratite pažnju da te fraze mogu veoma štetno da utiču na emocije deteta.
„Nije to ništa strašno“
Deca često plaču zbog stvari koje se roditeljima čine trivijalnima. Ali, štetno je umanjiti njihova osećanja i govoriti im da to nije tako bitna stvar.
– Ti mali problemi i emocije koje dolaze s njima zapravo su ogromni za našu decu. Nije dobro umanjivati njihove tegobe i govoriti im ‘nije važno kako se osećaš’ ili ‘Glupo je biti uplašen ili razočaran’ – objasnila je Emi Mekredi, edukator za roditelje i osnivačica „Pozitivnih roditeljskih rešenja“, piše hrvatski portal 24sata.
Umesto već ustaljenih fraza, trebalo bi da pokušate drugačiju tehniku:
Odvojite trenutak i pokušajte shvatiti stvari iz njihove perspektive. Mekredi preporučuje da kažete nešto poput „Vidim da si stvarno uplašen, frustriran ili razočaran. Hoćemo li razgovarati o tome i smisliti šta možemo sa uradimo?“. Time pomažete detetu da osvesti svoja osećanja (važan deo razvoja emocionalne inteligencije) i jasno im stavljate do znanja da ste tu za njih.
„Ti nikad…“ ili „Uvek radiš ove stvari…“
Deca imaju svoje obrasce ponašanja, ali reći da vaše dete „uvek“ ili „nikad“ nešto radi jednostavno nije istina (zbog toga bračni savetnici preporučuju svojim klijentima da izbegavaju izgovaranje reči „nikad“ svojim partnerima).
Korišćenje ovakvih izjava je štetno jer deluje kao da vas je prestalo zanimati šta se u tom trenutku događa sa vašim detetom, tvrdi Robin Mekmeni, osnivačica „Roditeljstvo za povezivanje“.
Propuštate priliku da ih naučite šta bi trebali i šta mogu učiniti sledći put – zaključuje Memeni.
Umesto toga, probajte drugačiji pristup:
– Podsetite se da vas zanima zašto se vaše dete u određeno vreme tako ponaša. U dubljem povezivanju pomoći će fizičko približavanje detetu. Nemojte im vikati sa drugog kraja kuće, već budite tu sa njima kako biste bili sigurni da im pažnju ne odvlači nešto drugo – savetuje Mekmeni.
„Tužna sam kada to napravim“
Normalno je da budete frustrirani kada vas dete ne sluša, ali važno je postaviti (i zadržati) granice bez mešanja svojih osećanja. To su vaša osećanja, a ne njihova.
– Kada deca shvate da mogu odlučiti jeste li srećni, tužni ili besni, mogu sa zadovoljstvom iskoristiti priliku da i dalje nastave raditi onako kako žele. Pa čak i kad su van kuće, ovaj način razmišljanja može oštetiti buduće veze i omogućiti im da manipulišu drugima kako bi dobili ono što žele – objašnjava Emi Mekredi.
Umesto toga, ona savetuje da primenite drugačiji pristup.
Postavite granicu i recite: „Nije u redu skakati po kauču“, a zatim im dajte izbor poput: „Da li bi se radije igrao ovde u tišini ili otišao napolje?“.
„Trebao si znati bolje“
Kada kažete detetu da je nešto trebao učiniti bolje, ono što vi u tom trenutku zapravo radite je buđenje osećaja krivice ili srama. To u deci izaziva aktiviranje odbrambenog mehanizma zbog kog će vas verovatno još manje slušati, tvrdi Mekredi. To takođe ruši i njihovo samopouzdanje.
– Ako svojoj deci kažemo da bi trebala znati bolje, šaljemo im poruku da su previše glupi/nezreli da bi doneli dobru odluku. A to verovatno nije ono što smo nameravali – upozorava Mekredi.
Umesto toga, izgovorite sledeće:
„Izgleda da imamo problem ovde! Što možemo učiniti da to popravimo?“. Cilj je usredsrediti se na rešenje, a ne na problem, tako da deca uvežbaju rešavanje problema i ispravljanje vlastitih grešaka. kao i da razmišljaju o načinima kako u različitim situacijama doneti najbolju moguću odluku.
„Daj, ja ću to napraviti“
Kada čekate da vaše dete izvrši jednostavan zadatak koji naizgled traje večno, vaš instikt bi vas mogao naveti da završite posao umesto njih. Ali, to bi trebalo da izbegavate.
– Naime, kada kažete svom detetu: „Nisi sposoban to učiniti kako treba pa ja moram završiti, to na njega deluje vrlo obeshrabrujuće i frustrirajuće. Zamislite da ste bili vrlo blizu tome da sami uspete zatvoriti rajsflešlus i samo vam je trebalo još nekoliko pokušaja, ali onda se tata ubaci i zaustavi vas iako ste bili na dobrom putu – objašnjava Mekredi
Umesto toga, postupite drugačije:
Usporite i dajte detetu vremena koje je potrebno za izvršavanje zadatka. Ili u najmanju ruku, budite jasniji zašto morate žuriti. Recite mu: „Pomoći ću ti sada samo jednom jer kasnimo, ali uvežbaćemo to kasnije“.l
„Ti si“
Jedna od najboljih stvari koju roditelji mogu učiniti za svoju decu je izbegavanje etiketiranja. Oznake štete odnosu roditelja i deteta jer smetaju roditeljima da svoju decu dožive onda kada se ona muče i trebaju pomoć. Roditelji počinju povezivati određeno ponašanje sa nekom od oznaka koju su dali svom detetu, umesto da ‘kopaju’ i stvarno pokušaju shvatiti šta se događa u njihovom razvoju.
– Etikete nas udaljavaju od saosećanja i znatiželje – kazala je Mekmeni. One takođe mogu postati „samoispunjavajuće“. Na primer, ako dete čuje da ga je roditelj etiketirao, vrlo je lako moguće da će je prihvatiti kao istinitu, čak i ako ona to nije.
– Čak i etikete koje su pozitivne, poput: „Pametan si“, zapravo mogu biti štetne. Naime, ako vam dete padne ispit sledeći put, biće zbunjeno i obeshrabreno te će preispitivati vlastite sposobnosti, jer ako je toliko pametno, zašto nije uspelo da položi? – pojašnjava Mekkredi.
Umesto toga, zanemarite ishod a pažnju obratite na druge aspekte ponašanja.
Primetite i pohvalite napore, a ne rezultate. Učinite sve što možete kako biste izbegli etiketiranje svog deteta, bilo to dobro ili loše.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
