Znate onaj trenutak kada nađete školjku, prislonite je uz uvo i odjednom — more.
Šum, šuštanje, kao da se negde u toj školjci krije cela obala. Talasi se kotrljaju, vetar šeta kroz krošnje palmi koje ne vidiš, ali ih nekako ipak znaš. I nema veze gde si — na kauču, u parku, usred gužve — kad prisloniš školjku uz uvo, bude kao teleport. Na plaži si. Bos, sa prstima u pesku.
Naravno, uvek se nađe neko ko će ti reći: „To ti nije more, nego samo zvuk koji školjka pojačava.“ I jeste — ali i nije. Naučno gledano, ono što čujemo kada prislonimo školjku na uvo jeste zapravo pojačani ambijentalni šum iz naše okoline. Zvuci iz prostora oko nas — šum vetra, klima uređaja, ulice, pa čak i protok krvi kroz glavu — ulaze u školjku, odbijaju se od njenih unutrašnjih zidova i stvaraju rezonanciju. Oblik školjke, pogotovo ako je spiralna i ima šupljine, savršeno radi kao prirodni zvučni pojačivač.
Zanimljivo je da bi sličan efekat mogao da se postigne i sa nekom plastičnom čašom, ili čak dlanovima ako ih pravilno obuhvatiš oko uva — ali to nikad ne zvuči isto. Jer školjka ima nešto svoje. Njenu teksturu, nepravilnosti, taj tihi eho davnih talasa u njoj — ili makar tako volimo da mislimo. I u tome je čar.
Školjka nije radio-prijemnik za talase iz Dalmacije, naravno. Ali na neki čudan, romantičan način, ona jeste poruka iz prošlosti. Možda je to more koje čujemo zapravo sećanje — naše, ili njeno. Jer da bi školjka došla do tvoje ruke, morala je da bude deo mora, da provede godine u tom velikom plavetnilu, da talasi pređu preko nje hiljadu puta. Možda ono što čujemo nije zvuk talasa — nego njihov odjek u vremenu.
I zato, sledeći put kad ti neko kaže da je to “samo fizika”, klimni glavom i reci: „Znam.“
Ali ipak zatvori oči i slušaj.
Jer ponekad — čak i kad znaš istinu — vredi poverovati u čudo.
