Na teritoriji Srbije je u jednom momentu postojao lanac svih mogućih oblika vulkanskih aktivnosti, koje su u to vreme bile među najjačima u svetu.
Ako neko ne veruje da su se na prostoru današnje Srbije odvijale kataklizme koje su u to vreme bile među najjačim kataklizmama u svetu – sledi opis nekoliko slučaja čiji će zaključak biti nedvosmislen.
U jednom momentu je postojao lanac svih mogućih oblika vulkanske aktivnosti koji se protezao od Fruške Gore do Kosova i Metohije, sa centrom u planini Rudnik. Avala, Kosmaj, Kotlenik… samo su neke od planina gde je vulkanska aktivnost bila presudna za njihov današnji oblik.
Osim toga, na prostoru oko Rudnika i Radana i danas se vide ostaci velikih kaldera, recimo da je prečnik potencijalne kaldere sa centrom u Knićkom jezeru oko 15km. Gajtanska kaldera na Radanu je prilično razorena drugim procesima ali bi trebalo da je sličnih dimenzija – a to nisu uopšte bile male erupcije. U gajtanskoj kalderi je recimo ustanovljeno postojanje mnogih metala (olovo, cink, srebro, a i nešto zlata) koji se primarno baš i ne nalaze u zemljinoj kori. Tačnije znak su izliva magme sa velikih dubina.
Slučaj 1: vulkanski skelet
Planina Rudnik ne nosi taj naziv slučajno, već je u pitanju jedno od strateški najbitnijih bogatstava srednjevekovne srpske države. Topiti metale u to vreme je bilo izuzetno bitno za svaku državu, a samim tim je prisustvo tih metala ukazivalo na ozbiljnu vulkansku aktivnost u prošlosti.
Na samom Rudniku postoji nekoliko kupa ugašenih vulkana oko Gornjeg Milanovca i jedna prilično čudna pojava – Ostrvica.
Reč je o veoma strmom usponu koji na svom vrhu krije ruševine srednjevekovnog utvrđenja. Uspon na Ostrvicu je moguć ali ne spada u nešto što bi se preporučilo ljudima koji nemaju bar minimum kondicije i veštine. Danas doduše postoje sajle koje dosta olakšavaju uspon.
U poslednjoj trećini Ostrvica nema nikakve vegetacije a prilično je očigledno zašto je to tako budući da je sastavljena iz vulkanskih stena. Pošto je u pitanju ugašeni vulkan prilično je jasno da pred nama stoji magmatska struktura koja povezije komoru i krater. Drugim rečima, Ostrvica je nekada bila veća (i u prečniku i u visini), tačnije naslage tufa i pepela su prekrivale današnje brdo. Vremenom je došlo do erozije, pepeo i slabiji materijal je odnet a ostala je samo okamenjena lava koja je prilično rezistentna na eroziju.
Danas faktički gledamo u ono što je od vulkana ostalo, odnosno u vulkanski skelet.
Slučaj 2: na rubu kaldere
Hipoteza o gigantskoj kalderi sa centrom u Knićkom jezeru postoji već neko vreme; možda i nije tačna obzirom da je hipoteza, ali svako ko pogleda mape reljefa tog regiona mora da uoči cirkularnu niziju koju ograničavaju padine Rudnika na severozapadu, brda oko Sumorovca na istoku i obronci Kotlenika na jugu.
Ako kalderu predstavimo kao sat onda bi na 10h i na 6h bilo značajnih vulkanskih aktivnosti – na 6h imamo Kotlenik za koji se zna da je bio teren najmanje jedne eksplozivne vulkanske erupcije. Tako je i nastao Kotlenički masiv. Na 10h se nalazi Borački Krš, drugi specifičan oblik vulkanske aktivnosti. Stvar koja podupire pretpostavku o kalderi je dobro poznata činjenica da prilikom nastanka kaldere, odnosno prilikom pražnjenja magmatske komore i posledičnog potonuća terena, na obodima tog potonuća gde puca kora uobičajeno se javlja naknadna vulkanska aktivnost.
Eh, Borački Krš. Mesto gde je u srednjem veku po legendi stolovao grešni vlastelin koji je imao nesreću da mu supruga bude žena čiji je brat imao izuzetno nezgodnu narav. Car Dušan je po toj legendi lično pogubio vlastelina, a za našu priču je bitno da je na vrhu Boračkog Krša postojala tvrđava. To samo po sebi govori da je mesto bilo praktično nedostupno i samim tim izuzetno teško za opsadu.
Nastanak Krša se vezuje za mirno i postepeno istiskivanje guste lave na jednom mestu. Bilo je dovoljno vremena da se magma ohladi i da na površinu dođe ne baš sasvim tečna već skoro formirana. Naravno da je u ovom slučaju izliv geometrijski bio potpuno nepravilnog oblika, što je u prirodi i najčešći slučaj.
Pitaćete me kad se to događalo. Odgovor je sredinom tercijara, tačnije pre oko 40 miliona godina.
A pre toga, u periodu krede je aktivna bila oblast istočne Srbije sa centrom u Timočkom regionu. Te erupcije su bile među najjačim svetskim u tome periodu, pa ne čudi da je tada na malom prostoru bilo više stratovulkanskih kupa.
Mnoge su značajno izmenjene erozijom a neke je izmenio i sapiens: na mestu današnjeg površinskog kopa borskog rudnika se do pre sto godina nalazila kupa stratovulkana Tilva Roš. Nakon nekoliko miliona godina usled tektonskih pokreta magmatske komore su se ispraznile a zatim pomerile i svi ovi vulkani, od Avale preko Šumadije do Radana su izgubili kontakt sa magmom i automatski se ugasili.
Ovaj drugi vatreni pojas – od Karpata na severu preko istočne Srbije do Makedonije na jugu je postojao dvadesetak miliona godina pre šumadijskog. Ali komore su još uvek tu u blizini; vrela voda naših banja je pouzdan pokazatelj toga. Dovoljno je samo da se ponovo stvori pritisak koji izaziva sudar dveju ploča i eto prilike za aktiviranjem ugašenih vulkana.
Srećom, to se ne očekuje u narednih minimum 100 hiljada godina. Ali ako bi se ko zna kojim slučajem desilo – bilo bi iznenadno, silovito i potpuno nenajavljeno. Takvo je, danas se smatra, buđenje starih ugašenih vulkana.
Slučaj 3: Đavolja posla
Na sredini planine Radan se nalazi gajtanska kaldera, a na njenoj sredini Đavolja Varoš. Reći ćete da Radan nema veze sa Šumadijom… ali deo je istog sistema. Ovde se radi o jednom fenomenu koji nema možda direktne veze sa vulkanizmom, ali posredno ipak ima.
U suštini ovde je primarno na delu erozija koja spira meke slojeve, a kamenje na vrhu stubova funkcioniše kao kišobran. Međutim, sastav tla kao i kiseli izvori u neposrednoj okolini su siguran znak da se nalazimo u vulkanskoj kalderi. Još su u ranom srednjem veku ovde funkcionisali rudnici, a već je rečeno da gde ima metala – ima i vulkana.
