NOVI SAD – Nakon što su demonstranti u Novom Sadu otišli pred porodičnu kuću predsednika najveće političke partije u Srbiji, javnost se našla pred pitanjem koje više nije pravno, već civilizacijsko: da li je takav gest izraz političkog stava ili direktan napad na ličnu privatnost?
Umesto političkog stava, ispred kućnih vrata je izrečena poruka: „znamo gde živite”
Način na koji se ovakva okupljanja organizuju nije ništa manje simptomatičan. Na društvenim mrežama, demonstranti sebe nazivaju „zgubidanima“ i pod tim pseudonimom pozivaju istomišljenike na okupljanja, ne ispred institucija, već ispred privatnih domova.
Poruke poput: „Zgubidani, večeras u 20 sati, tu i tu“ više ne nose politički stav, već skrivenu pretnju.
A šta podstakne čoveka da krene peške ili na biciklu, ponese zviždaljku, transparent ili samo mobilni telefon i dođe pred nečiji dom? Nije to borba za bolje obrazovanje, zdravstvo ili institucije. To je lična demonstracija, čin u kojem nema reči, već samo zvuk.
Evropa zna gde je granica
Iskustva iz Evrope pokazuju koliko ovakvi potezi mogu biti društveno opasni. U Irskoj su desničarske grupe više puta protestovale ispred kuća premijera Simona Harisa i ministra Rodrika O’Gormana.
Policija je priznala da ne postoji dovoljno jasan zakonski mehanizam za sprečavanje takvih akcija, ali je politički vrh zemlje poruku poslao jasno: ovo nije protest, već prekoračenje svih demokratskih normi.
U Holandiji je jedan muškarac osuđen na pet meseci zatvora jer se s bakljom pojavio pred kućom ministarke Sigrid Kaag.
Sud je odlučio da je reč o ličnom uznemiravanju, a ne političkom delovanju.
A i istorija opominje. U Nemačkoj tridesetih godina, SA formacije marširale su pred domovima protivnika, obeležavale kuće, zastrašivale porodice. Ne u parlamentu, već pred kućom.
Ovakvi postupci ruše političke norme i stvaraju ozbiljne presedane. Protest više nije usmeren ka instituciji, već ka čoveku i njegovom domu. Danas to čine politički aktivisti, sutra će možda roditelji pred kuću nastavnika, pacijenti pred stan lekara, ili ljuti navijači pred dom sportskog funkcionera.
Ustav garantuje pravo na protest. Ali Ustav garantuje i nepovredivost doma. Kada demonstranti dođu pred nečija vrata, bez obzira kako sebe nazivaju, oni ne brane javno dobro već narušavaju lični mir.
To nikako ne možemo nazvati činom građanske hrabrosti, već političke nezrelosti. To svakako nije aktivizam već ne znak političke nezeelosti.
Ako kao društvo ne povučemo jasnu liniju da je dom granica koja se ne prelazi, da je to mesto na kojem se osećamo sigurni, onda više ne možemo da govorimo o postovanju zakona, ni morala, jer svako može da uzme pravdu u svoje ruke.
