U poslednje vreme, društvene mreže, a naročito TikTok, preplavljene su video snimcima u kojima deca, ponekad stara svega deset godina, repuju stihove pesama čiji je sadržaj sve samo ne primeren njihovom uzrastu.
Reči pune psovki, seksualnih aluzija, ponižavanja devojaka i glorifikacije droge ulaze u njihov svakodnevni govor, a ono što najviše zabrinjava jeste činjenica da tu pesmu ne samo da znaju napamet, već je sa oduševljenjem dele, komentarišu i imitiraju. Neki od stihova koje izgovaraju pred kamerama uključuju poruke poput: “K*am te s kondomom, kako da mi budeš jedina?”,, “K*rva hoće Gucci care, k*rva kaže oću pare”, i “A sad samo volim da sam prešmrkan ko kerina”.
Ovo više nije stvar ličnog ukusa ili muzičkog stila – ovo je ozbiljno pitanje koje dotiče temelje sistema vrednosti koje deca usvajaju u najosetljivijem periodu razvoja.Deca tog uzrasta još nemaju razvijen emocionalni i moralni kompas da bi razumela ironiju, preterivanje ili umetničku slobodu – čak i kad bi ovde postojala ikakva umetnička vrednost.
Umesto toga, oni ove stihove shvataju doslovno, učeći da je agresivnost normalna, da je u redu nazivati devojke pogrdnim imenima, da je droga svakodnevica i da su novac i brendirana garderoba merilo uspeha i odnosa. Kada jedno dete danas bezazleno „repuje“ ove stihove, zapravo treba da se zapitamo – kakvi su njegovi uzori? Kako će to dete sutra razmišljati o ljubavi, bliskosti, granicama i poštovanju?
Ovakva pojava ne može se svaliti na leđa dece. Ona su samo ogledalo društva u kojem rastu. Ali odgovornost je zajednička. Roditelji često nisu ni svesni šta njihova deca gledaju i slušaju – mnogi se iznenade tek kad im sadržaj dospe direktno pred oči. Zato je važno ne osuditi dete, već razgovarati sa njim – iskreno, bez pretnji, sa pitanjima poput: „Zašto ti je ovo zanimljivo? Znaš li šta te reči znače? Kako bi se ti osećala da te neko tako nazove?“
Takođe, potrebna je kontrola – ne kao represija, već kao odgovorno vođenje kroz digitalni svet. TikTok i druge aplikacije nude roditeljske kontrole – ali one su beskorisne ako ih niko ne koristi. Škole i nastavnici mogu pomoći kroz radionice o medijskoj pismenosti, samopoštovanju i uticaju muzike, dok influenseri i izvođači – iako ne prave sadržaj direktno za decu – moraju biti svesni da ih deca gledaju i oponašaju. Njihova popularnost nosi i deo odgovornosti.
Društvene mreže ne prave razliku između sadržaja koji je smešan i onog koji je štetan – algoritam forsira ono što je viralno. A to „viralno“ postaje deo svakodnevnog jezika dece. Zato je važno pokazati im da postoji i drugačiji svet – onaj koji je duhovit, pametan, kreativan, a ne vulgaran i destruktivan. Ima mladih umetnika koji stvaraju sadržaj sa porukom, ali ne dobijaju istu vidljivost. Pomozimo deci da ih otkriju.
Na kraju, detinjstvo nije vreme za brutalnost i cinizam, već za igru, učenje i oblikovanje zdravih emocionalnih temelja. Ako sada zatvorimo oči pred rečima koje deca svakodnevno ponavljaju, sutra ćemo se pitati – gde su naučili da je u redu vređati, ponižavati, drogu smatrati normalnim delom svakodnevice i žene svesti na uvrede i robu. A odgovor će biti jednostavan: iz pesme koju su svi slušali – a niko nije rekao ništa.
