Želimir Šipicki iz Kovačice u potkrovlju čuva, popravlja i daje novu vrednost retro IT tehnologiji

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

KOVAČICA – Pasionirani ljubitelj tehnike i entuzijasta iz Kovačice, Želimir Šipicki, u svom potkrovlju čuva, popravlja i daje izvesnu novu vrednost retro IT tehnologiji. Spreman je da oformi nesvakidašnji muzej.

Blagosloven je sa dvoje dece Aleksejom i Elenom i suprugom Tatjanom. Ona ga, što stalno ističe, podržava i bodri u njegovom hobiju, a deca motivišu da ih edukuje i da im ostavi iza sebe nešto meni vredno. Zaposlen je u medijima, u IT sektoru, od svoje 16. godine.

Kada je kod tebe nastala ljubav prema računarima ili uopšteno računarskoj tehnologiji i kada si dobio ideju da sakupljaš stare računare?

Nije to samo računarska tehnolohija. U ovoj “novoj budućnosti”, u kojoj sada živimo, to se svelo samo na računare, telefone koji su objedinili mnogo stvari. U početku su bili čak i mehanički računari, koji su bili preteča svemu ovome što nam je dostupno sada. Od kada znam za sebe volim tehnologiju. Prva stvar sa kojom sam bio fasciniran kad sam bio dete, kako pričaju moji roditelji, je bio sat. Sat mehanički koji nije imao zadnji “poklopac” i video se mehanizam. Nisam se odvajao od njega, bilo mi je fascinantan njegov način rada. A sve se podiglo na viši nivo kada sam za svoj 12 rođendan dobio svoj prvi računar Commodore 64. Na njemu se sve moralo programirati. Ako je to bilo i samo pokretanje video igre, morao se pisati računarski kod. Tako je sve počelo. Iskreno u početku su mi najvažnije bile video igre. Ali procedura – put do pokretanja video igre na starim računarima je “trnovit” moralo je mnogo stvari da se uradi i strpljenja, jer je bilo programa – igara, koje su se učitavale i više od pola sata, pa motaj kasetu, pa štelovanje glave, turbo. A desilo se da nekad nije uspelo iz prve da se učita. Pa ponovo sve. Zaista lepa vremena, koja su, verujem, ne samo mene naučila ceniti proizvod, trud, vreme. Tada je 64 kilobajta bila granica. To je danas ekvivalent jedne slika u jpg formatu loše rezolucije u ovo sadašnje vreme.

Posle par godina intenzivnog korišćenja Commodore računara sve se podiglo na još viši nivo. Jedna televizijska stanica iz Pančeva, nekadašnji RTV Ritam, tražila “kompjuteristu” koji ume da koristi računar Commodore Amiga?

Tada je takav oglas bio. Već tada, pre nešto više od dve decenije, klasičan PC računar koji je oblikom i strukturom manje – više poznat i danas, baziran na već i tada popularnoj Microsoft Windows platformi, zauzeo je veliko tržište i korisnike. Bio je mnogo pristupačniji od Amige, koja je već bila rezervisana za profesionalnu upotrebu pretežno grafičku i video, kao i za entuzijaste. Ja sam bio jedan od retkih srećnika entuzijasta u to vreme da sam posedovao mašinu i umeo sa istom da radi.

U medijima je tada bila drugačija situacija Amiga 1200/4000 sa svim dodacima bila je jako rasprostanjena zbog svoje grafičke moći?

Neretko se pronalazila u tv stanicama, studijima, video produkcijama…Tako je pomenuti RTV Ritam, u to vreme relativno jaka televizijska kuća, morala da zaposli klinca od 16 godina sa punim radnim vremenom. To je bio i prvi posao kojim sam se bavio i kojim se u nekom drugom obliku i dan danas bavim. Sve to zahvaljujući Commodore brendu, koji sam dobio na poklon. Veliki sam entuzijasta i, manje više, član kulta Commodore brenda.

Šta si mislio o prvim PC računarima?

PC računar (windows) nisam hteo da prihvatim, to nije bilo za mene, odbijao sam ga, toliko je bilo mogućnosti sa mojim komodorom da nije bila realna potreba menjati bilo šta. Imao sam sreće da sretnem dobre ljude koji su samnom delili ljubav i entuzijazam prema Commodore brendu tako da sam razmenom, kupovinom, “ispratio” Commodore od skoro početka do kraja. Sve sam ih posedovao. Mnogo mi je žao, ali bilo je neizbežnno prodavati i dokupljivati ne bi li svi prošli kroz moje ruke. Zahvalan sam što sam imao priliku da ih koristim.

Šta tačno sakupljaš?

Što se tiče IT tehnike, sakupljam i trudim se da sačuvam sve, prvenstveno sve što je služilo za zabavu, edukaciju u kući – a radilo je na struju – Atari, Nintendo, Sega, Oric, Sinclair, Amiga, Commodore… Ručne, odnosno prenosive video igre, video igre koje se priključuju na televizor, video igre kao i svu njihovu prateću opremu, računare, multimedijalne uređaje, u mom slučaju počev od Super 8mm filmova. Zanimljivo je koliko je vremena trebalo da se pusti jedan crtani film od 2-3 minuta, to je “traka-film”, svaki frejm – slika je opipljiva. Pa motaj, premotaj, briši optiku, namesti, a sada Youtube – jedan klik. Kada se na taj način uporedi, toliko posla za tako kratko gledanje, možda je smešno, ali imam veliko poštovanje, jer je to preteča koja je vodila prema svemu šta sad imamo. Potrebno je to sačuvati i edukovati generacije koje dolaze.

Kada je nastala ideja da se tvoja kolekcija stavi pod krov muzeja?

Nažalost, većina moje generacije nije imala tu laku mogućnost da stekne nove tehnologije i edukuje se o njima. Nije bilo puno uvoznika, ponuda je bila oskudna, kako zbog potražnje, tako i zbog situacije u celom regionu. Prvi ozbiljniji računari došli su u našu Opštinu Kovačica osmadesetih godina prošlog veka. Ljudi su se snalazili kako su umeli, čak su i pravili prvi PC računar u Srbiji Galaksiju zahvaljujući Vojislavu Antiću. A video igre, koje su bile u trendu imali su samo oni odabrani, koji imaju “bake i deke u Nemačkoj”. Većina nas posedovala je već zastarele kopije zastarelih sistema koje su masovno donošene iz Mađarske, Rusije, Rumunije. I sada kada kažemo Sega, svi pomisle na Super Marija. Većina ne zna da to nema veze sa Segom, a kamoli Super Marijom i da je to kopija Nintendo Famicom konzole za igranje iz 1983. godine, jako popularne i uspešne u svoje vreme širom sveta, koja je bila ilegalno kopirana u Kini (sega, terminator…) i kasnije legalno u Rusiji (dendy). Taj “Sega”, odnosno Nintendo bio je prevaziđen na sve moguće načine. Ali, ljudima na našim prostorima, koji su ipak imali konzole, pričinjavalo je veliku radost. Mnogo mladih je dobilo podsticaj da se uključi u te sfere, prvo u obliku zabave, a kasnije i edukacije. Mislim da je ta istorija jako vredna a čak i zanimljiva.

To bi u muzeju bilo prikazano, opisano...

Svakodnevno se svi mi susrećemo sa naslednicima tih starih sistema, prvenstveno mislim na nove generacije mladih ljudi, koji, ako se interesuju samo malo o istoriji toga što koriste, naučiće da je cene i unaprede ono što poseduju (programiraju, dizajniraju…). Dug je put bio od 64kB (Commodore 64) stići do prosečnog kućnog računara, u ovo vreme sa 16GB memorije, odnosno sa 16 miliona kB. O brzinama neću ni da govorim. Neverovatan napredak koji još uvek traje. Zanimljvo je uporediti, kad sam već spomenuo Super Marija, prvog iz 1985. godine i trenutno aktuelnog. Svakodnevno koristimo smartphone. Neki srednji model u ovom trenutku, zbog količine memorije i same jačine čipa, mnogo je jači od cele moje kolekcije. U njemu mogu da se snime sve igre koje su izašle. Pre 30 godina, bilo je potrebno voziti sa sobom veliki kamion koji bi bio pun kaseta, kertridža i sličnih medija koji su tad bili aktuelni, da bi se dobilo jednako korisničko iskustvo, kao danas sa samo jednim uređajem. Ranije smo morali imati radio prijemnik, gramofon, kasetofon, da kažem već i CD plejer, da čujemo neki emitovan – snimljen zvučni zapis. Super 8 projektor, VHS video plejer za repodrodukciju video zapisa, kameru da nešto snimimo, video igre konzolu i igre na ketridžima. Sada sve to može da stane u jedan uređaj, koji nije veći od kutije šibica.

Kod nas u Srbiji postoji veliko interesovanje za retro kulturu i još je u porastu…

Da, ali, malo je mesta gde se konzole i uređaji mogu videti i probati. Ideja za muzej nije moja. U svetu ih ima mnogo. U susednoj Hrvatskoj postoji popularan Peek&Poke, koji mi je realan uzor. A u Helisinkiju postoji muzej cele pop istorije, najveći na svetu. Mi malim koracima idemo napred. Muzej bi bio namenjen mladima, da se upoznaju sa počecima, korenima, da uporede, nauče i da se zabave. Ali i za nas “starije”, da se podsetimo i možda malo da se vratimo u ta vremena, koja su i koja su nas oblikovala u ljude kakvi smo postali danas. Moći utoliti nostalgiju je blagoslov za čoveka. Takođe, voleo bih da napomenem edukativnu notu muzeja. Edukativna nota bi bila automatska, samom posetom muzeju posetilac bi upoznao video i isprobao istoriju kroz uređaje. Ideja mi je da uređaji budu 100 odsto ispravni i dostupni posetiocima, da ih i sami vide i probaju. Organizovali bi i radionice za mlade i starije u edukaciji iz IT tehnologija.

Šta je potrebno da se otvori takav muzej?

Kolekcija, ljubav, entuzijazam i volja, treba pronaći način kako zainterovati i podeliti informacije. U početku bi muzej nazvao “Mini muzej IT retro pop kulture”. U svojoj kolekciji, mogu da se pohvalim, imam prkeo 300 funkcionalnih, očuvanih eksponata, koje, onako grubo, zaokružuju vremenski interval od 1950. do 2000. godine. Radim svakodnevno, kada se pokaže prilika i oslobodi vreme, na povećanju tog broja. Sredstva i logistika su najveći izazov. Potreban je prostor gde to izložiti, police, vitrine, struja takođe, štampa brošura, postera, pločica pored svakog eksponata koja informiše posetioca šta ima pred sobom, kada je napravljeno, koliko ima memorije…Cilj je da posetilac dobije osećaj putovanja kroz vreme i da dobije sve ključne informacije koje bi ga navele na razmišljanje. Ako bi prostor dozvolio, bila bi tematska postavka, na primer osamedesetih, gde bi bio sto, stolica iz tog vremena, na njemu stajao katodni CRTTV televizor, na koji je priključena Nintendo konzola, nekoliko video igara, časopisi iz tih vremena, poster aktuelnog muzičkog benda u to vreme, lava lampa…Postoji sluh za ovu temu i ideja je pozitivno saslušana na moju veliku radost. Idejni projekat je velik, nadam se da ćemo zajedničkim snagama uspeti da ga realizujemo.

Gde čuvaš toliko uređaja?

Sad ću još jednom da se zahvalim supruzi na toleranciji, roditeljima koji su mi poklonili kuću. I mentalitetu starijih generacija da prave velike kuće. Imam veliko potkrovlje, u kojem i imam mini postavku meni dragih eksponata, koju svakodnevno gledam, i sa kojiom se sin i ja zabavljamo.

bsh

U kolekciji imaš i vrednih eksponata ?

Sve je to, za mene, vredno. Postoje retke stvari koje za nas kolekcionare nemaju cenu, tako da im je i vrednost visoka, jer smo spremni da platimo za iste srazmerno želji. Posedujem redak model računar Macintosh iz Quadra serije, Atari model Lynx ručnu konzolu, nekoliko dodataka za igranje koje je teško nabaviti. Ali, napominjem, sve ima kulturno istorijsku i edukativnu vrednost, što je najvažnije.

Kako dolaziš do takvih stvari, kako tražiš ljude koji to poseduju?

Od prijatelja, prijateljevih prijatelja, onih koji su čuli šta radim i kakva mi je ideja. Zahvaljujem im ovom prilikom. Takođe, oglase listam svakodnevno, povezao sam se sa kolegama koji dele isto mišljenje, razmenjujemo, trgujemo. Kad neko “prazni tavan” i pozove me, ja se radujem. Poslovica kaže: “nečije đubre – nečije blago”.
Ljudi to obično bacaju, čak i ne recikliraju. Što mi je isto, na neki način, podstaklo želju da to sačuvam.

Razlika u tehnici u periodu 20, 30 godina i sada?

Rođen sam 1983. godine. Tada je jak uređaj bio Commodore 64 (1982.) sa 64kB memorije i Sony Playstation 1 (1994) sa 8MB. Razlika je ogromna. Sada postoji Playstation 5. Sve je enoromno napredovalo, u svakom pogledu. Ali cilj i svrha su ovakvim tehnolgijama ostali isti: automatizovati, olakšati, edukovati, zabaviti čoveka. Mi živimo u budućnosti, moramo biti svesni tehnologija koja nas okružuju, prihvatiti ih i naučiti i koristiti ispravno. Ako se fokusiramo u ispravnom smeru, samo ćemo napredovati u svakom smislu.

Kako vidiš svet tehnologije za približno 30 godina?

Imam to zadoovljstvo i interesovanje i mogućnost da iz prve ruke pogledam 30, 40 godina unazad. Imam teoriju. Mislim da tempo kojim ide razvoj čipa (Murov zakon) u proseku se dve godine dupliraju brzine. Doći ćemo do tačke u kojoj će sve biti online. Imaćemo uređaje koji će moći da se priključe na tada već super brzi internet, a i sam operativni sistem i svi programi biće u oblaku i instant dostupni. To će biti farme, računarski centri, koji će sa prejakim performansama opsluživati milione korisnika. Biće to internet utopija. Na primer, dizajner će u svakom trenutku moći da uključi program na kojem radi dizajn, učenik da dođe do znanja koje traži, imaćete frižider koji će vas podsetiti da niste kupili mleko, ili još bolje naručiti umesto vas, jer ste mu vi to rekli. Radujem se tome. Znam da ima protivnika sad aktuelne 5G mreže, koja je sledeći korak u evoluciji svega. Tako je bilo i za 3G, a i ranije. Kada se pojavio televizor u boji, to je bio ogroman tehnološki skok. Bilo je ljudi koji su propagirali ideju da će korisnici oslepeti od gledanja kolor TV. Nadam se deljenju znanja, informacija, zdravih i besplatnih, da se svakom pojedincu omogući napredak. Već u ovom trenutku postoji tehnologija koja može čoveka osloboditi svih obaveza i omogućiti mu da radi na sebi duhovno.

Tagovi:

Pročitajte još: