Da li su ajkule zaista čudovišta koja vole ukus ljudskog mesa?
Ajkule unose strah u kosti ljudima širom sveta, onako kako to nijedno drugo stvorenje ne radi. Njihov strahovit izgled, veličina u kombinaciji sa neprijateljskim, stranim okruženjem čini da deluju kao da su izašle pravo iz naših najgorih noćnih mora.
Iznenadno nasilje koje prati napad ajkule je zastrašujuće iskustvo za žrtve, ali da li su ajkule zaista čudovišta koja vole ukus ljudskog mesa?
Iako napad ajkula može delovati opako i brutalno, važno je zapamtiti da ajkule nisu zla biće koja non-stop traže ljude koje bi napale. One su životinje koje se služe instinktima, kao i sve druge, piše Nacionalna geografija.
Kao predatori na vrhu lanca ishrane u okeanima, ajkule su rođene da love i jedu ogromne količine mesa. Ajkula se hrani drugim morskim bićima, uglavnom ribom, morskim kornjačama, kitovima i morskim lavovima ili fokama. Ljudi nisu na njenom meniju. Zapravo, ljudi ne obezbeđuju dovoljno mesa bogatog masnoćom za ajkulu, kojoj treba mnogo energije kako bi pokretala svoje veliko, mišićavo telo
Ako ajkule nisu zainteresovane da jedu ljude, zašto nas napadaju? Prvi trag se može naći u obrascu po kojem se većina napada događa. U većini slučajeva, ajkula ugrize žrtvu, ostane nekoliko sekundi (verovatno vukući žrtvu kroz vodu ili ispod površine), a potom pusti.
Veoma je retko da ajkula načini nekoliko napada za redom kako bi se hranila ljudskom žrtvom. Ajkula jednostavno pogreši u proceni da je čovek nešto što ona obično jede. Jednom kada ajkula oseti ukus, ona shvati da to nije njena uobičajena hrana i onda pušta.
Ajkulina zabuna je lakša za razumevanje jednom kada počnemo da gledamo na stvari iz njene perspektive. Mnoge žrtve napada su surferi ili ljudi koji koriste bugi daske. Ajkula koja pliva ispod vidi grubi ovalni izgled sa rukama i nogama koji vise i veslaju. To je podseća na morskog lava (glavnu lovinu velike bele ajkule) ili morsku kornjaču (uobičajenu hranu za tigraste ajkule).
Ajkulin senzorni sistem
Napadi su se takođe često događali kada su ljudi pecali kopljima u vodama okeana. Ajkule privlače znaci koje šalje umiruća riba – miris krvi u vodi i električni impulsi ispušteni dok se riba bori.
Ajkule registruju te signale pomoću “Lorencini ampula”, niza “detektora” ispod kože ajkuline njuške. Ampule su ćelije osetljive na elektricitet koje su povezane sa površinom putem malih cevčica. Jednom kada ajkula stigne, postaje iziritirana i agresivna u prisustvu tolike hrane. Gladna, uzbuđena ajkula lako može zameniti čoveka sa svojim uobičajenim plenom.
Postoje slučajevi u kojima su ajkule napadale kao rezultat agresije, a ne gladi. Veoma malo se zna o njihovom ponašanju, ali se veruje da se neke vrste, uključujući velike bele ponašaju dominantno pred drugim ajkulama. Ovakvo ponašanje može da bude iskazanom “udarcem” u njušku, ili ujedima koji ne ugrožavaju ajkulu. Nažalost, kada ajkula pokušava da bude dominantna nad čovekom, ovi “nežni ujedi” mogu da izazovu teške povrede.
Ponekad se uzrok napada ajkula može jednostavno odrediti – ajkula odgovara na ljudsku agresiju. Neke ajkule su, na primer, mirne ribe koje leže na dnu okeana. Iz nekog razloga, to roniocima daje povoda da misle kako je dobra ideja povući ih za rep. Iziritirane ajkule su naučile nekoliko ronilaca da ruke drže k sebi. Iz tog razloga, statistika vezana za napade ajkula je podeljena na isprovocirane i druge napade.
Anatomija napada
Retko postoji neko upozorenje. Surfer ili plivač koji vesla nema ideju da će se dogoditi. Ponekad prvi indikator da nešto nije u redu je strah na licu obližnjeg prijatelja. Češće, prvi znak je iznenadan, masivni udar usled bacanja ajkule na žrtvu. Velike bele su poznate da napadaju morske lavove takvom silinom da cele iskoče iz vode sa žrtvom u ustima.
– Ajkula me je tako jako udarila da sam imala osećaj da je u pitanju kamion. Moja prva pomisao bila je da sam gotova – opisala je Don Šauman u knjizi “Napadi ajkula” svoje iskustvo sa Floride iz 1993. godine.
– Čuo sam prigušeni huk kako su se ajkuline masivne čeljusti zatvorile preko mojih leđa, pritiskajući dasku na moje grudi. Ajkula me je povukla ispod vode, ali nije mogla da me zadrži zbog daske koja pluta…Osećao sam ogroman pritisak na grudima i čuo sam pucanja rebara i dna daske – opisao je surfer Keni Daud, koji je bio napadnut od strane velike bele ajkule nedaleko od obala Oregona 1979. godine.
Napad se dogodio kao što je uobičajeno kada se velike bele ajkule hrane morskim lavovima odozdo, jednim masivnim ugrizom i povlačenjem žrtve ispod površine. Potom su dozvolile onesposobljenoj žrtvi da pluta po vodi i iskrvari na smrt, vraćajući se po obrok nekoliko minuta kasnije. U slučaju Dauda ajkula nije uspela da završi početni ujed zbog daske za surfovanje, ali je pokušavala narednih 20 sekundi.
– Osećao sam se apsolutno bespomoćno, kad mi je celo telo podignuto iznad vode i potom udarilo nazad ispod površine priseća se Daud.
Obrasci napada
Vremenom ajkula je pustila Dauda i on je više nikada nije video. Iako se plašio da će uslediti još jedan napad dok je veslao ka obali, ajkula je otplivala i nije načinila drugi napad. Ajkula je verovatno shvatila da surfer i daska nisu dobar obrok. Velike bele su zapravo veoma probirljive što se tiče hrane – odbijajući da grizu stvari koje obično ne jedu, poput plutajućih leševa ovaca, nakon što ih prvi put probaju.
Ipak, postoje mnoge vrste ajkula, a ni svaka ajkula ne prati isti obrazac. Okolnosti takođe mogu da promene obrazac napada. Napadi ajkula u dubokoj morskoj vodi obično nisu “udari i beži” napadi. U tom slučaju, gde su žrtve obično oni koji su preživeli potapanje brodova ili pad aviona, ajkule okružuju područje. One potom udaraju žrtve koje su van grupe ili one koje su već ranjene, pre nego što ujedu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
