Ako te je ikada neko uhvatio kako pričaš sam sa sobom dok koračaš ulicom, kuvaš ručak ili rešavaš neki zadatak, velika je verovatnoća da si odmah poželeo/la da kažeš: „Nisam lud(a), samo razmišljam naglas!“ I znaš šta? U pravu si.
Razgovor sa samim sobom je jedan od najzdravijih i najprirodnijih oblika unutrašnje komunikacije. Psiholozi ga često nazivaju unutrašnji dijalog ili self-talk, i sve više istraživanja potvrđuje koliko on doprinosi boljoj koncentraciji, emocionalnom balansu i donošenju odluka.
Zašto to radimo?
Zato što naš mozak voli red. Kada govorimo naglas, stvari se kristalizuju. Umesto haotičnih misli koje se sudaraju kao automobili u špicu, reči ih usmeravaju i organizuju. Kada, recimo, u panici izgovoriš: „Dobro, smiri se, hajde redom…“, to nije slabost – to je unutrašnji vođa koji preuzima komandu.
Deca to rade stalno. Dok se igraju, objašnjavaju sebi šta rade, govore ulogama, bodre se. Odrasli često to zaborave – sve dok im ne dođe izazov koji traži fokus, hrabrost ili jasnoću.
Unutrašnji dijalog može biti i loš – kad je prepun samokritike i sumnje. Zato psiholozi savetuju: pričajte sa sobom kao s prijateljem. Umesto: „Glup/a si što si to uradio/la“, reci: „Ok, pogrešio/la si, hajde da vidimo šta sledeće.“
Dakle, sledeći put kad se uhvatiš kako govoriš sam sa sobom – nasmej se. Ne samo da nisi lud/a, već si i pametan/na, fokusiran/a i emocionalno pismen/a. A to su osobine koje tiho, ali uporno – vode do uspeha.
