Poslednjih meseci glavna tema ( za poslodavce i glavna pretnja) u poslovnom svetu su quiet quitters – „tihi odustajači“. To su ljudi koji su se razočarali u svoja radna mesta i odustali od toga da ulažu dodatni napor; nema praćenja službenog mejla tokom vikenda ili rada na hitnom projektu tokom večeri. Oni koji su tiho odustali zapravo rade unutar opisa svog posla, i samo toliko, pokušavajući da očuvaju svoje mentalno zdravlje ograničavajući ono što i koliko rade.
Ipak, rasprava o njima u potpunosti je previdela njihove bučnije rođake: „glasne radnike“. Ako ste imali kolegu koji provodi više vremena pričajući o poslu nego što ga zapravo radi, onda ste iz prve ruke svedočili tom fenomenu. To su zaposleni koji svoj osnovni zadatak vide u tome da svima kažu šta su uradili. Oni prave instagramične fotografije svog pretrpanog radnog stola, skrinšotuju mejlove koje šalju ili primaju oko ponoći i osmišljavaju dubokoumne ispovedne postove na LinkedIn-u. U stvari, rade sve umesto samog posla.
„Glasni radnici“ nisu prirodna posledica modernih principa rada. Ako grupi ljudi date zadatak, uvek će biti onih koji najglasnije uzdišu. Evolucioni psiholozi će vam reći da je stenjanje, gunđanje i uzdisanje način na koji signaliziramo svoj doprinos u nadi da ćemo požnjeti pohvale i nagradu. Lovac koji je isticao trud i žrtvu kako bi ulovio plen mogao je da se nada većem komadu buta za večeru ili, još bolje, višem statusu u svojoj pećinici. Kako je posao postajao sve komplikovaniji, tako je i taktika glasnog radnika postala sve komplikovanija. Uzdasi, stenjanje i gunđanje više nisu dovoljni pa su usvojili druge taktike samopromocije. Oni znaju kako da se pohvale na timskom sastanku ogromnom energijom koju su uložili u projekat. Odlični su u razvijanju detaljnih planova, predloga i vizija za ono što će postići u budućnosti. Za glasnog radnika, zadatak o kome se ne govori je zadatak koji nije obavljen.
„Glasni radnici“ naučili ključnu lekciju od umetnika
Avaj, onda je došla pandemija. Kancelarije su zamenjene onim virtualnim pa su se napori zaposlenih činili sve nevidljivijima, jer nema šefova ili kolega koji bi videli njihov težak trud. Da budemo pravedni: u ovom novom poslovnom svetu, zaista često samo oni čiji se rad vidi i o kome se govori budu ti koji su lepo nagrađeni. Zato su „glasni radnici“ naučili ključnu lekciju od umetnika. Umetnik uzima skoro svaki aspekt svog života i naziva ga umetnošću. Glasni radnik uzima skoro sve što uradi i to ponovo označava kao „rad“. Ne postoji iskustvo, ma koliko kratkotrajno, koje se ne može pretvoriti u težak posao, čime se dokazuje i beskrajna radna etika jer je ceo život jedan beskrajan zadatak.
Iako kod menadžmenta ovaj metod rada prolazi, ispostavlja se da kolege baš i nisu oduševljene. Previše samopromocije može biti pogubno za tim pa i za čitavu organizaciju ( prisetite se koliko puta ste kolutali očima na nekog ko sam sebe tapše po ramenu za naporan posao koji je, kako sam kaže, odlično obavio). Nedavno je objavljena i studija, koja potvrđuje da ste prilikom svakog tog kolutanja očima bili u pravu. Psiholozi su otkrili da hvalisanje time koliko ste zauzeti često ima negativan efekat jer kolege imaju tendenciju da doživljavaju hvalisavce kao manje kompetentne, jer ne znaju kako da efikasno upravljaju svojim vremenom, stresom ili količinom posla.
„Prezauzeti“ pojedinac
Ističući sopstvenu zauzetost, takvi pojedinci mogu nehotice odbaciti ili umanjiti napore i izazove svojih kolega. Ovo može izazvati ogorčenost kod ostalih, posebno ako drugi rade jednako naporno bez traženja priznanja. Ostatak firme počinje da veruje da je taj „prezauzeti“ pojedinac neiskren, da preteruje pa poput one lekcije koju smo naučili iz priče o Petru i vuku, prestaju da mu nude pomoć. Ponekad čak mogu da osećaju da njihovi napori da pomognu neće biti uzvraćeni jer je „glasni radnik“ obično fokusiran na sopstveni stres, i uvek će naći neki novi problem zbog čega će biti još zauzetiji ( i u njegovoj glavi bitniji).
S druge strane, stavljajući zauzetost na pijedestal, „glasni radnici“ mogu naterati druge da se zapitaju da li rade dovoljno, da li je preopterećenost norma ili očekivanje menadžmenta što može stvoriti pritisak da se ostatak tima uskladi sa tim nivoom zauzetosti. Logična posledica je stvaranje stresne kulture na radnom mestu gde se privid da ste zauzeti vrednuje više od stvarnih performansi. Ako članovi tima smatraju da se hvaljenje zauzetošću nagrađuje ili mu se divi, to može demotivisati one koji više vole da rade tiho i efikasno bez traženja pažnje.
Zbog svega navedenog, ukoliko imate kolegu (ili ste vi taj kolega) koji dnevno okači barem jedan post sa hashtagom #workinghard, važno je prisetiti se da pravo priznanje dolazi ne iz glasnih pohvala već iz stvarnog napretka i uspeha celog tima. Uostalom, koga briga da li pratioci na društvenim mrežama misle da ste polubožansko biće sa šest ruku koje završava dvanaest zadataka istovremeno? Bitno je koliko kolega vas pozove na piće posle posla ili ponudi da vam pomogne da rešite tu gomilu papira na radnom stolu.
Život nisu društvene mreže. Ali nije ni posao.
Dodatak: Upadljiva potrošnja
Pre više od jednog veka, američki sociolog Torstin Veblen identifikovao je ono što je nazvao „upadljivom potrošnjom“ – preteranim ritualima koje su bogati koristili da bi pokazali svoje bogatstvo. Danas smo svedoci čudne inverzije onoga što je Veblen video pre jednog veka: „upadljiva proizvodnja“. Umesto da pokažemo status kroz konzumiranje fine hrane, pokušavamo da poboljšamo sopstveni status prekomernim ispoljavanjem produktivnosti.
