Ima li išta čudnije od toga da neko plati kartu da se prestravi? Zašto neko uživa dok mu srce lupa kao ludo, a drugi prevrće očima čim se ugasi svetlo u bioskopu? Horor filmovi su specifična vrsta zabave koja kod ljudi izaziva ekstremno različite reakcije — od oduševljenja do gađenja. Evo šta nauka i psihologija kažu o toj podeli.
Strah kao adrenalinski tobogan
Strah nije uvek neprijatan — ako je bezbedan. Kada gledamo horor, naše telo reaguje kao da smo u opasnosti: puls ubrzava, znojimo se, disanje se menja. Ali mozak zna da smo na sigurnom. Ta kombinacija straha i sigurnosti stvara uzbudljivo iskustvo koje je nekima i više nego privlačno — gotovo kao vožnja rolerkosterom iz fotelje.
Koliko uzbuđenja možeš da podneseš?
Psiholozi razlikuju ljude po tzv. „pragu uzbuđenja“. Oni sa visokim pragom obično traže intenzivnije senzacije — horori, ekstremni sportovi, jake emocije. Takve osobe uživaju u haosu, pa im jeziva scena iz filma ne stvara nelagodnost, već euforiju. S druge strane, ljudi sa nižim pragom uzbuđenja brže se preplave emocijama i češće biraju smirenije sadržaje.
Odgoj i prve traume
Da li si kao dete gledao horore? Da li si se posle bojao da spavaš sam? Iskustva iz detinjstva često oblikuju odnos prema hororima. Ako si imao pozitivne asocijacije (npr. gledanje horora sa starijom braćom ili prijateljima uz kokice), veća je šansa da ih i danas voliš. Ali ako si bio izložen preintenzivnim scenama koje su te prestravile, tvoj mozak pamti — i odbija reprizu.
Katarza iz senke
Horori često dodiruju teme koje u svakodnevnom životu potiskujemo: smrt, nasilje, gubitak kontrole, teskobu. U tom smislu, oni mogu da deluju kao psihološka vežba — suočavanje sa sopstvenim strahovima u kontrolisanom okruženju. Neki gledaju horore da bi se „očistili“ od stresa i pritisaka, svesno ili nesvesno prolazeći kroz katarzu.
Da li si tim „empata“ ili „analitičar“?
Ljudi koji se snažno identifikuju s likovima na ekranu teže podnose patnju i nasilje — za njih su horori previše. Oni sa višim pragom empatije obično izbegavaju ovakve sadržaje. Suprotno tome, oni koji gledaju iz distance, posmatrajući film kao igru uma ili stilsku veštinu režisera, često uživaju u tom osećaju kontrole i logičkog razlaganja strave.
Mračna radoznalost
Neka istraživanja pokazuju da osobe koje imaju izraženiju „tamnu trijadu“ ličnosti — osobine poput sadizma, makijavelizma ili psihopatije — češće uživaju u hororima. Ali ne moraš biti negativac da bi voleo mračnu atmosferu. Ljudi su po prirodi radoznali prema zabranjenom i tabu temama, a horor nudi uvid u te senke bez stvarne opasnosti.
Nisu svi horori isti
Kao što nisu svi romantični filmovi isti, ni horor nije jedan žanr. Neki su psihološki i suptilni, poput „The Others“, drugi brutalni i eksplicitni („Saw“), neki ironični i duhoviti („Scream“), a ima i paranormalnih trilera, zombija, vampira… Ljubav ili mržnja prema hororima često zavisi i od toga koji horor gledate.
Tvoje telo zna istinu
Na kraju, volimo horore — ili ih mrzimo — jer naše telo i mozak tako kažu. Strah je univerzalan, ali način na koji ga doživljavamo nije. Neki od nas žele da ga osete i prežive bez posledica. Drugi ne žele ni da mu priđu. I jedno i drugo je sasvim u redu.
