Mnogi ljudi osećaju da im godine sve brže prolaze kako stare. Dok su detinjstvo i mladost ispunjeni osećajem dugog trajanja vremena, zrelost i starost često deluju kao da se odvijaju ubrzano.
Ova subjektivna percepcija vremena ima duboko ukorenjene neurološke i psihološke uzroke.
Jedan od glavnih razloga leži u rutini. Kada smo deca, sve je novo – učimo da čitamo, plivamo, istražujemo svet. Naš mozak pamti više novih iskustava, pa nam se čini da je vreme ispunjenije.
Kasnije, kada uđemo u rutinu (posao, obaveze, slični dani), mozak “štedi” prostor u pamćenju i vreme se čini kraćim.
Takođe, postoji teorija da percepcija vremena zavisi od odnosa između godina koje živimo i ukupnog broja proživljenih godina – što smo stariji, to jedan dan čini manji deo ukupnog životnog iskustva.
Vreme ne prolazi brže, ali ga naš mozak doživljava drugačije. Razbijanjem rutine i aktivnim življenjem svakog dana, možemo usporiti subjektivni osećaj ubrzanog života.
