Retke su prilike kada je građanin pozvan da uređuje svoju zajednicu. Neki od nas bili su maloletni i nisu mogli, svojim glasom, da učestvuju u donošenju Ustava iz 2006. godine. Mnogi koji su mogli, nisu bili zainteresovani za taj vrhunski izraz narodne suverenosti.
Skepsa našeg naroda povodom instituta referenduma donekle je opravdana. Za takvim načinom izjašnjavanja posezalo se prečesto tokom kriznih devedesetih godina, oko pitanja koja se nisu mogla rešiti kroz izražavanje volje građana. Činilo se da je svaki referendum bio uvod u pogoršanje uslova života i novi ratni sukob.
Baš kao što novčane vrednosti u međusobnoj komunikaciji ne izražavamo odavno u dinarima, zbog hiperinflacije i drugih problema sa kojima se valuta suočavala u najtežem periodu krize kraja dvadesetog veka i katastrofalne monetarne politike, sa početka dvadeset i prvog.
Stvari se, zahvaljujući odgovornoj i državotvornoj politici menjaju. Dinar je od 2012. godine povratio svoju solidnost i stabilnost, a tako je i naš pravni sistem sazreo da se konačno završi kvalitetno ustavno uređenje Srbije, koje podrazumeva doslednu i suštinsku podelu vlasti.
Akt o promeni Ustava, koji je usvojila Narodna skupština, bavi se uređenjem pravosuđa i konačnim, potpunim osamostaljenjem sudske vlasti u našoj zemlji.
To je najpre izraz naše društvene svesti i zrelosti. Veliki srpski pravni teoretičar Slobodan Jovanović je u svom delu „O državi“ još dvadesetih godina prošlog veka naglasio da „onaj koji izdaje zakon ne treba u isto vreme da sudi i upravlja – i obrnuto“. Rešenja našeg Ustava iz 2006. godine su, kroz sastav Visokog saveta sudstva i institut „prvog izbora“ sudije, na mandat od tri godine, ostavljala mogućnost prevelikog uticaja zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku.
To je bio zaključak svih relevantnih udžbenika na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, na kojem sam diplomirao. Kao mnogo puta u našoj istoriji, jedan važan posao državnog uređenja nismo sproveli do kraja.
Sada je došao trenutak da to učinimo. Akt o promeni Ustava predviđa potpunu stalnost sudijske funkcije, od trenutka njihovog izbora, koji se više neće vršiti u Narodnoj skupštini.
Taj važan i pre svega stručan proces obavljaće u celosti reformisani Visoki savet sudstva, u kojem će dominirati same sudije i predstavnici pravne nauke. Parlament takođe više neće direktno birati javne tužioce, već je i tu prednost data struci.
Zašto je ovo važno?
Drevni pravnik Ulpijan nam poručuje da je „pravo veština dobrog i pravičnog“. Ta veština zahteva ogroman trud i rad da bi se savladala.
Da bi neko postao sudija, mora prvo da završi pravni fakultet, što, verujte mi, nije nimalo lak zadatak i može da potraje, u proseku i do sedam godina. Zatim mladi diplomirani pravnik radi kao pripravnik – volonter u nekom od sudova, gde ne zasniva radni odnos i ne ostvaruje zaradu.
Nakon što tako provede dve godine, pokušavajući da ugrabi svaku mrvu znanja, sledi mu savladavanje i do četiri hiljade stranica celokupne pravne materije koju je učio na fakultetu i polaganje pravosudnog ispita.
Nakon toga treba tri godine da radi u pravnoj struci i tek onda može da razmišlja da pokuša da postane, recimo, sudija osnovnog suda, za šta su mu još potrebne izuzetna stručnost, osposobljenost i dostojnost.
Šta mislite, da li talentovane i vredne pravnike, koji treba da ulože takav trud, može da motiviše „prvi izbor“ i mandat od tri godine, koji ne pruža nikakvu sigurnost i otvara mogućnost manipulacije, koje su obilato korišćene pri tzv. „reformi pravosuđa“ 2009. godine?
Upoznao sam mnogo sjajnih mladih kolega na studijama, koje je nedovršen pravosudni sistem odveo u sferu privrede, advokature ili državne uprave, a bili su rođeni da „dele pravdu“ odnosno da joj časno i stručno služe.
Glasajući za opciju DA na predstojećem referendumu, 16. januara, pružićemo podršku najboljima i najposvećenijima da istraju u ostvarivanju svojih profesionalnih snova i ambicija, osećajući punu sigurnost i baveći se isključivo stručnim izazovima.
Kao što vidite, argumenti za podršku Aktu o promeni Ustava su mnogo složeniji od onog što kritičari najčešće tvrde, a to je da nešto činimo zato što „moramo zbog Evropske unije“.
Istina je da ono što je predloženo pokušavamo da realizujemo već 16 godina, zbog sebe. Činjenica je i da nam je, u pronalaženju adekvatnog ustavnog uređenja pravosuđa, pomogla Evropska komisija za demokratiju putem prava, tzv. „Venecijanska komisija“, koja je savetodavno telo Saveta Evrope, a ne Evropske unije.
Ovaj skup međunarodnih pravnih stručnjaka ima čak 61 državu članicu, među kojima je i naš strateški partner – Ruska Federacija i izrazito prijateljske države, poput Mađarske, Grčke, Kipra, Španije, Slovačke, Češke i drugih.
Da li iko veruje da bi komisija takvog sastava predložila nešto na štetu naše zemlje?
Konačno, glasajući za opciju DA na referendumu, u nedelju 16. januara, dajemo svoj doprinos ostvarivanju ideala člana 172. Dušanovog zakonika, koji glasi: „Sve sudije da sude po Zakoniku, pravo kako piše u Zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi“.
Kako takvo vršenje sudijske funkcije izgleda u praksi, videli smo ovih dana, kada je časni sudija Saveznog okružnog suda u Melburnu, Entoni Keli, ustao protiv združene političke i državne moći Australije, da dosledno i pravično sprovede zakon u slučaju bespravnog suspendovanja vize Novaka Đokovića.
Poverenje naroda, sigurnost funkcije i stručnost, sposobnost i dostojnost kao jedini kriterijumi, osnovi su da iz našeg pravosuđa eliminišemo strah i manipulacije i unapredimo vladavinu prava, na liniji naših najvećih zakonodavaca, Svetog Save i cara Dušana.
Sava Stambolić
Diplomirani pravnik, Saradnik Centra za društvenu stabilnost
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
