Većina putnika u avionu bi želela da sedi uz prozor ili bliže izlazu. Naravno, kada je avion pun, nema toliko prozora da svako može da uživa u pogledu a putnici koji su najdalje od izlaza moraće najduže i da čekaju na izlazu.
Događa se i da na letu ima više slobodnih sedišta nego putnika ali to ne znači da mesta „nisu numerisana” i da svako može da sedne gde mu je volja. To gde će ko da sedne odlučuje kabinsko osoblje koje nema ništa protiv putnika ako ne usliši njegovu želju da budu uz prijatelje, bliže izlazu ili uz prozor.
– Da bi avion bezbedno leteo mora da bude uravnotežen. To se postiže ravnomernim rasporedom težine a to su putnici, njihov prtljag, i naravno gorivo. Odstupanje od toga može da bude opasno po putnike i letelicu, pa čak i fatalno. Avijacija uči na greškama i takvih primera je, nažalost, bilo dosta. Upravo zbog toga postoje jasna pravila pri rasporedu putnika, objašnjava Velibor Vukašinović, bivši glavni vazduhoplovni inspektor i direktor za bezbednost i nadzor vazdušnog saobraćaja Direktorata civilnog vazduhoplovstva.
Znači, ne mogu svi putnici da sednu na istu stranu aviona jer je sa te strane lepši pogled niti mogu svi da sednu napred ili pozadi, bliže izlazu. Avion bi zbog toga mogao da se sruši. Pri tome, zašto ne treba menjati mesto u avionu na svoju ruku, postoji još jedan razlog, o kome se nerado govori.
Naime, u slučaju nesreće, podaci o rasporedu sedenja mogu da pomognu kod identifikacije putnika. To je prvi parametar pri utvrđivanju identiteta nastradalog putnika. Potom se primenjuju ostale tehnike – podaci iz zubnog kartona, fizičke karakteristike tela i lični nakit. Tek potom na red dolaze lična dokumenta i otisak prsta.
Za utehu, statistika ukazuje da se više od 95 odsto avio-udesa završi bez žrtava.
