Što više radne memorije na Android mobilnom telefonu, to bolje.
Najmoderniji flagship uređaji neretko imaju mnogo više radne memorije od mnogih računara, pa tako sada već stižu telefoni sa 12 GB i 18 RAM-a. Sa druge strane, iPhone 13 Pro ima “samo” 6 GB radne memorije, a sve funkcioniše i više nego glatko. Kako to i zašto to, otkriva AndroidPolice.
Čemu tačno služi radna memorija na telefonima?
Postoje različiti tipov radne memorije, ali većinu karakteriše nemogućnost dugoročnog skladištenja informacija. Dakle, određene informacije mogu se skladištiti u radnoj memoriji samo dok je telefon uključen. To znači da je RAM na vašem telefonu aktivna, brza memorija koja, kao i u računaru omogućava da se informacije koje obrađuje CPU skladište u njoj i na taj način pomaže bržem radu vašeg telefona i lakšem otvaranju aplikacija koje ste već koristili.
Samim tim, što više radne memorije telefon ima, to više informacija može da skladišti u brzoj memoriji dok je uključen, olakšavajući i ubrzavajući rad sa više aplikacija, tj. multitasking. Ukoliko se celokupna radna memorija ispuni, vaš telefon će doneti odluku o tome koje informacije treba da ostanu pohranjene unutar radne memorije, a koje moraju da se iz nje izbrišu. Dakle, telefon sa 8 GB radne memorije može istovremeno da obezbedi mesto u aktivnoj memoriji za veći broj aplikacija u poređenju sa telefonom koji ima 4 GB radne memorije.
Zašto Android zahteva više radne memorije?
Međutim, ako je toliko zgodno imati više radne memorije, zašto onda samo Android telefoni imaju toliku količinu RAM-a? Prvo, iOS i Android uređaji su izrađeni na drugačiji način. Sa jedne strane je Apple čija paleta prenosivih uređaja ima veoma sličnu hardversku arhitekturu, počevši od procesora do tipa radne i skladišne memorije. Samim tim jednostavnije je dizajnirati aplikacije unutar nativnih programskih jezika poput Swift i Objective-C koje odlično rade na ograničenim varijablama po pitanju hardvera (na primer, celokupna serija iPhone uređaja je do sada imala identičan čipset).
Sa druge strane nalazi se svet Android telefona sa mnoštvom procesora različitih proizvođača (Qualcomm, MediaTek, Samsung), arhitektura i performansi, što čini razvoj optimizovanih aplikacija znatno težim. Zbog toga se aplikacije za ovaj operativni sistem dizajniraju u programskim jezicima poput Kotlin i Java koji se lako mogu “prevesti” u druge, zajedničke programske jezike koji funkcionišu na različitim kombinacijama hardvera. Ovaj zajednički jeziv nosi naziv “bytecode”.
Bytecode
“Bytecode” nije vezan niti za jedan tip hardvera, pa je na samom uređaju da taj jezik “prevede” na onaj koji odgovara komponentama koje se nalaze u samom uređaju. U poređenju sa iOS operativnim sistemom za koji se aplikacije izrađuju u nativnim jezicima za koje nije potreban “prevod”, ovo je proces koji zahteva znatno veću količinu sistemskih resursa, samim tim i radne memorije. Zato, ukoliko jedna te ista aplikacija treba da obezbedi jednake performanse i unutar Android i unutar iOS operativnog sistema, uređaj koji pokreće Android zahteva znatno više radne memorije od uređaja koji pokreće iOS.
Drugi razlog jeste da ova dva operativna sistem drugačije upravljaju radnom memorijom. Android upotrebljava metodu imena “garbage collection” koja periodično iz radne memorije “izbacuje” informacije koje vi više ne koristite aktivno, a sa ciljem oslobađanja dela te memorije. Sa druge strane, iOS koristi tehniku imena ARC, tj. “automatic reference counting”, koja informacijama koje se nalaze u radnoj memoriji dodeljuje numeričke vrednosti u zavisnosti od toga koliko se one koriste, automatski ih “izbacujući” iz radne memorije kada njihova numerička vrednost dostigne nulu.
Zbog različitog principa funkcionisanja, Android nije toliko efikasan prilikom obavljanja “garbage collection” rutine, pa je samim tim neophodno više radne memorije jer se informacije iz nje ne “izbacuju” automatski, već periodično.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
