BEOGRAD – Danica Milenković koju je Đorđe Živaljević svirepo ubio danima tražena.
Priča koja sledi proglašena je najbolesnijim ubistvom ikada u Beogradu, naravno pre klanice u Ritopeku, a okončana je prvom kaznom vešanjem u prestonici. Javnost Beograda i čitave Kraljevine Jugoslavije sablaznilo je te 1930. godine monstruozno ubistvo jedne dame. Ubica je bio žandarm, žrtva silovana pre smrti, a njeno beživotno telo bačeno u klozetsku jamu u Topčiderskom parku.
Porodica Milenković se 3. septembra 1930. godine po običaju okupila za ručkom u svom domu u Dositejevoj ulici broj 16. Gospodin Branislav Brana Milenković (40), ugledni beogradski advokat i sin pokojnog okružnog načelnika, sedeo je za stolom sa majkom i neudatom sestrom Danicom (38), istaknutom članicom uprave Društva za zaštitu žena i ženskih prava i članicom Ženskog kluba.
Dana je predložila da ostane kod kuće, da odmori, a da uveče sa bratom ode do ruskog restorana gde je trebalo da nastupa neka ciganska pevačica Nastja Poljakova. Dogovor je pao. Majka je legla da odmori, a brat je izašao poslom u varoš.
Danica je ostala sama u salonu i gledala kroz prozor. Nijednog trenutka svog života nije zaboravljala svoju tešku srčanu manu zbog koje se teško kretala i zbog koje bi ponekad znala da se zadiše i posle deset metara. Nije, međutim, mogla da odoli šetnji. Rešila je da izađe napolje i ivrati se na vreme za restoran.
Obukla je plavu haljinu sa kragnom boje kafe boje koja se slagala sa njenom kratkom smeđom kosom i očima, navukla sivi mantil, stavila na glavu kafeni šešir i obula braon cipele. Na ušima je nosila brilijantske minđuše. U tašnu je stavila vez na kojem je radila. Majku nije htela da budi, a služavci nije rekla gde ide.
Broj 963
Imala je običaj da na današnjem Trgu republike, tadašnjem Pozorišnom, uzme kod Kneževog spomenika topčiderski tramvaj i odveze se tamo. Tu bi sišla na poslednjoj stanici i sela na jednu od klupa, jer se zbog srca nije previše udaljavala od prevoza. Otišla bi ponekad u Zemun gde bi sela na klupu na samom keju, čitala i posmatra Dunav i Banat.
Privatna arhiva
Nije, nažalost, otišla u Zemun, već u Topčider. Sišla je sa tramvaja i prošetala do Miloševog konaka. Tamo je sedela na klupi i vezla, ali se posle nekog vremena vratila nazad, i izabrala klupu najbližu tramvajskoj stanici, jer je htela da pođe kući.
U tom trenutku primetio ju je žandarm broj 963, koji je tačno u podne tog dana preuzeo svoju dvanaestočasovnu smenu od kolege sa brojem 916 na topčiderskoj železničkoj stanici, koja je bila odmah preko puta tramvajske.Ž
Privatna arhiva
Bio je rodom iz sela Kruševica kod Prokuplja, kao četvrti od petoro sinova bivšeg seoskog kmeta Đure..Samo 11 meseci ranije, broj 963 stigao je u Beograd i priključen je savamalskom kvartu. Privodio je nedužne ljude bez razloga, i strašno se ljutio kad bi ih njegovi nadređeni puštali odmah na slobodu. Kasnije su se komandiri prisećali da su mu mete najčešće bile žene, ali ne samo one. Imao je običaj da podnosi lažne prijave iz čiste pakosti protiv uglednih ljudi. Prebačen je zatim u 13. kvart, odnosno topčiderski komesarijat.
Tu je nastavio po starom, pa je otpušten i poslednjeg dana septembra trebalo je da razduži opremu. Zvao se Đorđe Živaljević i Imao je 23 godine.
Primetio je žandarm Đorđe gospođicu Danu. Ona je smatrala da je žandarm privodi, a možda je i njemu to prvo bilo na umu. Primitivan kakav je bio, ograničen, iz male i nekultivisane sredine, očigledno je svaku ženu u parku smatrao za prodavačicu tela. Što se njega tiče, mogla je biti samo prostitutka.
Obljuba u šipražju
Tu preko puta železničke stanice, nedaleko od tramvajske, bacio je nevinu Danicu u šipražje i silovao je. Ona se borila, branila, čupala, ali nije pomoglo. Posle toga Živaljević je ustao i vratio na radno mesto kao da se ništa nije dogodilo. Povremeno je bacao pogled ka žbunju iza klupe, očekujući da žena ustane i ode, ali to se nije desilo.
Danica je ležeći zapomagala, a broj 963 došao je da se obračuna sa njom. Našao je tamo gde je ostavio. Gledala ga je pravo u oči i stisnutim pesnicama počela da mu preti bratom advokatom. Rekla mu je: „Sutra će o tebi znati predsednik vlade“, a potom i „Slušaj zlikovče, tvoj zločin znaće sutra svi. Žaliću se do Boga. Tebi ne gine drugo za sve ovo nego smrt“.
Možda bi preživela da je ćutala, a možda i ne bi, možda bi je monstrum svakako ubio. Ove pretnje su Živaljevića toliko razdražile da se bacio na nju kao zver i ugušio je. „Samo je jauknula“, rekao je posle, „i ja sam odjednom osetio u rukama kako je klonula“.
Privatna arhiva
Posle ubistva uzeo je 600 dinara iz njene tašne i osvrnuo se oko sebe. Morao je da sakrije telo. Uhvatio je Danu za ruku i odvukao preko mosta do Topčiderske reke. Video je da nema dovoljno vode u koritu da bi telo potonulo.
Bacio telo u klozetsku jamu
Prošao je prethodno pored klozetske jame, kako se tada govorilo, koja je bila 300 metara od železničke stanice, a vrlo blizu tramvajske pruge, i to mu se učinilo kao idealno mesto. Vratio se sa telom, odvalio dve daske poklopca sa jame i gurnuo ženu unutra. Vratio je daske, otkinuo sa prvog bresta nekoliko grana i bacio ih preko, nabacao zemlju i lepo sve izravnao.
U ponoć je došla smena, žandarm broj 916 Mile Savatović. Đorđe mu je rekao da je sve u redu i otišao. Ponašao se potpuno normalno. Ni narednih dana nije se ponašao drugačije. Bio je miran i staložen, vrlo uslužan pri potrazi koja je počela za Danom.
Tri dana posle Daninog nestanka, Živaljević je otišao u radnju “Kod Amerikanca” i kupio polovno odelo sive boje, polovne žute patike i stari žuti kačket. Platio je novcem koji je uzeo iz tašne Dane Milenković.
Đorđe je u komesarijatu na Senjaku stanovao u sobi sa Savatovićem sa kojim je delio dežurstvo, ali i sa Stankom Komljenovićem i izvesnim Gajićem, koji su delili dežurstvo u Rakovici. Posebno drugarski odnos razvio je sa Komljenovićem. Uveče Đorđe i Stanko su sami sedeli u sobi. Ubica je iznenada otvorio dušu. Rekao je: „Stanko, ja sam ubio onu devojku“, a onda priznaoi da je „uradio mnogo gore stvari“ i kako je ubio i gde je sakrio leš.
Na sva pitanja prijatelja odgovarao je bez ustezanja, ubeđen da će ovaj ćutati i da ga neće odati. Sa prvim zracima zore Stanko je ustao, obukao se i otišao komandiru čete, kapetanu prve klase Gavri Pernješeviću i komandantu stanice naredniku Joviši Bisiću i sve im ispričao.
Plan za hapšenje brzo je skovan. Đorđe je postat da namiri neki bolnički dug, a za to vreme otišlo se do klozetske jame da se ustanovi da li je leš zaista tamo. Sklonili su dve daske i osvetlili. Iz rupe duboke tri metra i do pola pune širio se nesnosan smrad, ali ništa se nije u prvi mah videlo. Pogledali su bolje i primetili da jedna noga viri iz fekalija, a ostatak tela bio je već potonuo. Kad su je kasnije izvukli i dalje je na ušima nosila brilijantske minđuše.
Menjao priču
Živaljević je za to vreme seo u kafanu, uzeo komad hartije i koverat, i neveštim rukopisom latinicom napisao pismo Upravi grada Beograda da je gospođica Danica Milenković otišla u Štip na venčanje i da je ne traže, jer će se posle javiti svojoj kući. Pismo je ubacio u sanduče i vratio se u komesarijat, gde se njegov povratak iščekivao. Svi su bili naoružani i na mestima. Čim je stupio u dvorište komandir čete je povikao: „U ime zakona! Baci oružje i predaj se!“. Kad je video mnogo pušaka u njega uperenih, digao je ruke i predao se.
Tokom ispitivanja narednih dana, više puta je menjao priču. Kad je njegovo pismo stiglo na adresu, priznao je da ga je napisao sa ciljem da zavara trag.
Javnost je bila zainteresovana za slučaj kakav grad nije pamtilo. Danima se samo o tome pričalo. Na njenoj sahrani bio je „skoro ceo Beograd“. Mnogi su iz čistog primitivizma dolazili u Topčider samo da vide klupu na kojoj je sedela, da bace oko na septičku jamu u koju je bačena, da sačekaju tramvaj na stanici na kojoj je vapila za pomoć.
Đorđu Živaljeviću sudilo se za razbojništvo, nasilnu defloraciju i ubistvo u cilju da prikrije svoje ranije zločine. Suđenje pred Prvostepenim sudom za grad Beograd počelo je 24. novembra i trajalo dva dana. Tokom suđenja je ponovo negirao obljubu,.
Presuda je bila neumoljiva. „U ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije“ osuđen je na smrt vešanjem zbog ubistva, a za delo nasilne obljube sa dvanaest godina robije, s tim što je izvršenje prve kazne isključilo izvršenje druge. Za razbojništva je pušten. Nijedna olakšavajuća okolnost nije mu priznata „jer to ne zaslužuje ni po broju dela, ni po držanju pred Sudom ni zbog toga što ni jednim gestom nije pokazao pokajanja i, najzad, ni zato što je, kao žandarm ne samo zanemario, nego i zloupotrebio svoju vlast“. Salom i ulicama ispred suda odjekivalo je “Živeo sud! Živela pravda!“
“Pravda je zadovoljena”
Usledila je žalba i molba za pomilovanje. Možda nije iznenađenje to, što su pomilovanje tražili ban moravski, sreski načelnik prokupački i kmet iz Kruševica. Živaljević je bio čovek iz njihovog kraja, a ljudi su i tada (kao i danas) bili nesposobni da objektivno sagledaju „svoje gore list“, Kralj je odbio da ga pomiluje. Apelacioni sud je 10. maja 1931. godine potvrdio presudu Prvostepenog suda, a par dana kasnije Kasacioni sud potvrdio obe presude.
Dana 16. maja postavljen je pred njega sto prepun raznovrsnog jela i pića, a svi posetioci su mu donosili vino, kolače i cigarete. U tri popodne čekaonica krivičnog odeljenja Uprave grada bila je dupke puna. Došli su svi kojima je to dozvoljeno i svi koji su tu morali biti po službenoj dužnosti.
Na znak šefa javne bezbednosti g. Radeta Popovića svi su izašli u dvorište gde su bila postavljena vešala. Prota Božić je prišao osuđenom i pozvao ga na pokajanje. Ovaj je poljubio krst, ukočenog pogleda. Potom je Popović prišao Karlu Dragutinu Hartu, najpoznatijem dželatu Kraljevine Jugoslavije, koji je svoj zanat pekao još u Austrougarskoj, i rekao mu: „Izvršioče, izvršite pravdu.“
Hart se u besprekornom fraku, sa cilindrom i belim rukavicama, popeo stepenicama iza vešala, dok je njegov pomoćnik išao iza osuđenika Hart je stavio Živaljeviću omču oko vrata i stegao.Pod Đorđem se otvorila rupa i on je propao.Batrgao se, ali telo mu se ubrzo smirilo.
Nakon propisanih petnaest minuta, lekari su prišli telu i konstatovali smrt. Hart je potom na njega bacio svoje rukavice i rekao: „Đorđe Živaljeviću, ja nisam kriv za tvoju smrt“, a zatim se okrenuo šefu javne bezbednosti i kazao: „Gospodine predsedniče, pravda je zadovoljena.“
