Izlazimo iz stana, hvatamo autobus, razmišljamo o obavezama… i onda — hop! — misao: „Jesam li zaključala vrata? I da li sam isključila peglu? A šporet?“
Nije važno što svaki put proverimo sve pre izlaska. Nije važno ni to što živimo na trećem spratu i niko ne zna da imamo peglu. Osećaj je stvaran. Vraćamo se, proveravamo, pipamo kvaku, gledamo peglu kao da će da nam trepne. I onda tek možemo da odemo.
Ova pojava je česta, normalna i — dobra vest — nije znak da gubimo razum. Naprotiv, ona govori mnogo o tome kako naš mozak funkcioniše kada je pod stresom, u žurbi ili jednostavno kad pokušava da se oseća bezbedno.
1. Automatske radnje vs. svesna pažnja
Radnje poput zaključavanja vrata, gašenja svetla ili isključivanja pegle toliko su nam ušle u rutinu da ih obavljamo na autopilotu. To znači da ih telo odradi, ali mozak ne „zabeleži“ — kao da nismo prisustvovali sopstvenom životu. I onda, kad kasnije pokušamo da se setimo da li smo to zaista uradili, imamo prazninu. Zvuči poznato?
2. Perfekcionizam u malim dozama
Ljudi koji teže da sve drže pod kontrolom češće imaju ovakve trenutke sumnje. Nisu opsesivni — samo im je važno da stvari budu „kako treba“. I dok nas ta osobina čini pouzdanim radnicima i savesnim osobama, nekad nas i vrati tri sprata uz stepenice zbog kvake koju „možda ipak nismo pritisnuli kako treba“.
3. Anksioznost prerušena u brigu
Kad smo pod stresom, mozak se češće „kači“ za svakodnevne detalje. Tada je misaoni sistem u režimu skeniranja pretnji: da li si nešto propustio, zaboravio, ostavio uključeno? U takvim trenucima, banalna stvar poput pegle postaje simbol kontrole — ako je isključena, sve je u redu. Ako nije… drama.
4. Memorija pod žurbom ne radi kako treba
Kada kasnimo, mozak obrađuje informacije brže, ali površnije. U takvom stanju lako previdimo da smo nešto već uradili, jer jednostavno nismo bili prisutni. Tako nastaju „lažni alarmi“: zapravo jesmo isključili peglu — ali mozak to nije zapamtio, pa pušta sumnju da odigra solo.
Kako sebi pomoći?
-
Zastani i osvesti trenutak. Kad zaključavaš vrata, reci naglas: „Zaključavam vrata.“ Zvuči čudno, ali pomaže da mozak obrati pažnju.
-
Napravite rutinu. Ako stvari radite u istom redosledu svaki dan, manja je verovatnoća da ćete nešto preskočiti ili zaboraviti.
-
Ne paniči. Povremena sumnja je normalna i ima veze sa pažnjom, ne sa zdravljem psihe.
-
Koristi pomoćnike. Post-it poruke, pametne utičnice, aplikacije ili fotkanje zaključanih vrata — sve to može da umiri um.
Na kraju krajeva, možda i nije loše što imamo takve male unutrašnje kontrole. One znače da nam je stalo — do doma, sigurnosti, pa i do pamučne košulje koja čeka sledeće peglanje. I možda nas, baš ta misao o pegli, svaki put nežno podseti da nismo roboti. Samo ljudi. Sa malo panike i mnogo ljubavi za red.
