U vremenu kada brzina diktira dan, kada se od roditelja očekuje da istovremeno budu i vredni radnici i posvećeni vaspitači, nije čudno što sve više majki i očeva pretražuje internet u potrazi za odgovorima na jedno pitanje: Kako da kvalitetno provedem vreme sa svojim detetom?
Jedan od najčešćih predloga koji se nameće jeste gledanje crtanih filmova. Ipak, mnogi roditelji i dalje imaju dilemu – da li je to zaista korisno? Koliko dugo dete sme da gleda u ekran? Da li ga time uspavljujemo ili podstičemo? Šta ako pretera?
Problem nastaje kada se uhvatimo za stroge smernice koje kruže internetom – od toga da dete ne bi smelo da gleda više od dva sata dnevno, do saveta da mu se tablet oduzme čim „prekorači dozvoljeno“. A da li neko objašnjava zašto? I da li smo se zapitali kako taj sadržaj može postati alat za učenje, a ne samo „zlo modernog doba“?
Psiholozi sve češće ističu – nije problem u vremenu provedenom pred ekranom, već u kontekstu i načinu na koji se taj sadržaj koristi. Ako dete samo gleda crtani film dok roditelji završavaju mejlove, to je pasivno vreme. Ali ako sednemo pored njega, zapitamo ga: „Zašto misliš da je lik to uradio?“, „Da li ti je poznat taj osećaj?“, tada se dešava prava magija – crtani film postaje početak razgovora, alat za razumevanje emocija, odnosa, odluka.
Ne morate biti psiholog da biste dete naučili empatiji. Dovoljno je da pitate: „Kako bi se ti poneo u toj situaciji?“ ili „Da li je tvoja drugarica nekad bila tužna kao ovaj lik?“
U svetu prepunom ekrana, sadržaja ima na pretek – i korisnog i beskorisnog. Na nama je da biramo zajedno. Da zajedno gledamo, komentarišemo, smejemo se i učimo. Jer dete ne uči samo iz školskih knjiga – ono uči kada vidi kako vi postavljate pitanja, kako razmišljate, kako se pitate i grešite. I to je znanje koje se ne zaboravlja.
Na kraju, ne zaboravimo – deca uče najbolje kroz igru, a crtaći mogu biti savršeno polazište za jednu malu, svakodnevnu avanturu učenja. Ako im to pružimo, pružili smo im mnogo više od pola sata zabave – dali smo im deo sebe.
