Vuk je zajednički motiv mnogih mitologija, kako kod starih Slovena, tako i kod prvih Amerikanaca odnosno Indijanaca. Ova moćna divlja životinja, grabljivica, uglavnom je povezana sa veličinom, samopouzdanjem, snažnim instinktima i hrabrošću.
Kult vuka u religioznom životu starih Slovena nastavio je da živi i kroz hrišćanski zimski praznik posvećen vuku, Mratincima, ali i praznik zaštitnika zemlje – Svetog Save koji nosi Dažbogovo obeležje.
Balkanska, tačnije srpska mitologija i kultovi, najbliže su vezivanju vuka kao mitološkog bića. Stara srpska mitologija i religija koristile su se svojim totemom, a bio je i simbol neustrašivosti u srpskoj epskoj poeziji.
Mnogo puta smo imali priliku čuti poslovicu ”Vuk dlaku menja, ali ćud nikad” ili ukoliko nekog pominjemo, a on se u tom času pojavi ili pozove obično kažemo ”Mi o vuku, a on na vrata”, sve do one čuvene rečenice cara Dušana za koju nije potvrđeno da li ju je stvarno i izgovorio, a glasi: “Ja nisam čovek, ja sam vuk. Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah. Ne zavijam što sam besan. Zavijam da bi me čuo čopor moj, da bi me čuli vukovi, da bi me čula vučica, da bi me čuli vučići, da se okupi čopor moj. A, kad se okupi čopor moj, bojte se psi!”.
Stari slovenski narod smatrao je vuka totemskom životinjom. Važno je napomenuti da se uspon ovog totema dogodio u periodu pre 8. veka sa širenjem slovenskog paganizma ili slovenske religije koja opisuje verske običaje, verovanja, mitove i običaje Slovena pre perioda hristijanizacije koji je nastupio. između 8. i 13. veka. Slovenski narod ima svoje totemske stubove poznate kao „balvan“ ili drveni blok. Reč balvan opisuje statuu ili totem. Balvani su izgrađeni kao izraz časti za božanstva, a kasnije su postali reprezentacija plemena, njegove teritorije i heroja.
Kao slovenska totemska životinja, vuk je bio jedna od osnovnih životinjskih figura u folkloru, kao i u mitologiji. Sloveni su ga koristili uglavnom u svojim ritualima koji su obavljani radi zaštite svog naroda, dobrog zdravlja i blagostanja, ali i u takozvanim astralnim projekcijama i ritualima koji su se izvodili u čast svojih predaka.
U 19. veku srpski filolog i etnograf Veselin Čajkanović objasnio da se za Srbina, na primer, kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu, utoliko što je vuk mitski srodnik i predak srpskog naroda, odnosno mitski predstavnik srpskog naroda”.
Vuk i slovenska božanstva Uopšteno govoreći, istorijski zapisi slovenske mitologije pominju božanstvo Dažbog za koje se zaključuje da je povezano sa vukom. Dažbog je Bog Sunca i sin Svaroga, a njegov zemaljski, životinjski oblik je beli vuk. Kako ova boja ne bi bila pogrešno shvaćena i vezana za polarnog vuka, što bi svakako bilo čudno kao referenca, etnografi objašnjavaju da se boja vučjeg krzna odnosi na aspekt Dažboga, odnosno vezan za podzemni svet. Dažbog je opisan kao Bog podzemnog sveta, a štaviše, u evropskom folkloru bele životinje su stvorenja koja spajaju ovaj svet sa svetom duhova.
Po animističkom verovanju da je vuk predak Srba, uz sve njegove osobine karaktera i životne otpornosti u našem narodu od davnina se davalo ime Vuk. Verovanje u jačinu tog imena i vuka kao totemske životinje koja će zaštiti od zlih sila. I danas srećemo interesantna imena koja su izvedena od nekih životinja i osobina. Imena predstavljaju znak i donekle oblikuju viđenje osobe koja ih nosi, kao i ono duboko iskonsko ukorenjeno u njemu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
