BEOGRAD – Predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je u Ruskom domu povodom učestalih revizija istorijskih činjenica.
On je održao govor na temu ”Revizija istorijskih činjenica i otpor slobodarskih naroda”.
– Želeo bih na početku vaša svetosti da vas zamolim da se svi zajedno molimo za zdravlje i oporavak brata i prijatelja Roberta Fica. Da mu Bog podari dug život nakon mučkog napada. Reč je o jednom od malobrojnih slobodarskih lidera u Evropi. Imao je ogromnu snagu čak i kad je tako brutalno napad, da niko nije ni sanjao da će se na velika vrata vratiti na političku poziciju Slovačke. Bio je nepokolebljivi, a i danas je, prijatelj Srbije i verujem da će to ostati. On i Slovačka su u našim srcima, uvek su bivali na strani Srbije i nikada to nećemo zaboraviti. Nadam se da ćemo uskoro imati prilike da razgovaramo, kao i pre nekoliko dana. Već će krenuti teorije da ga je upucao lokalni bolesnik, pa će da krenu priče kako to nije deo atmosfere koja je prema njemu stvarana. Tako je i sa ovom temom. Trudio sam se da je pripremim na ozbiljan način i bez viška strasti i preteranih emocija, da ljudi razumeju o čemu govorimo.
– Tema istorskog revizionizma je tema koja može da bude od suštinskog značaja, jer i kad govorimo o pokušaju ubistva Roberta Fica, govorimo o nečemu što je postalo potpuno inverzno. Koliko danas, sutra da ne govorim, već će krenuti teorije koje će da objašnjavaju da ga je upucao lokalni bolesnik, pa će polako da se pojavljuju teorije o tome kako to i nije rezultat atmosfere koja je protiv njega stvarana, ne samo u delu slovačkog društva, već i šire na kontinentu, već je to tako, možda i moralo da se dogodi, kako to već izgleda sa tim nakaradnim inverznim pristupom svemu što se oko nas zbiva i događa. E tako i s ovom temom.
– Onaj koji kontroliše prošlost, kontroliše budućnost, davno je rekao Džordž Orvel. A narod koji se ne bori i ne poznaje svoju prošlost, ne može da razume svoju sadašnjost. I najvažnije, nema budućnost. Upravo zato traje bezpoštedna i bezočna borba između onih koji bi izmenom činjenica iz prošlosti da promene svoju političku poziciju u budućnosti i onih koji bi sa druge strane da neokrnjenim sačuvaju činjenice i dokaze po događajima iz prošlosti, bez obzira na snagu i moć političkih činilaca u sadašnjosti i budućnosti. Naravno, pristalice istorijskog revizionizma to opravdavaju kontinuiranom interakcijom između sadašnjosti i prošlosti, stalnom borbom činjenicama, kao i mogućnostima uvida u državne arhive i datoteke. Ta škola mišljenja svoju teorijsku podlogu našla je u delu američkog istoričara Makfersona i tzv. demokratskim uzusima i to baš bez političke namere i cilja, menja činjenice i novonastale platforme koriste za stvaranje novog političkog konteksta sa ciljem stvaranja vitalnih strateških i geopolitičkih ciljeva.
– Interesantna je činjenica da su svi veliki akteri savremene politike razumeli značaj tumačenja prošlosti i lukavo sebe uvek predstavljajući kao žrtve tuđeg negacionizma i revizionizma, upravo žele da potvrde ispravnost sopstvene pozicije. Po pravilu iz svih zemalja zapada možete čuti reči o Putinovom revizionizmu, njegovom iskrivljenom tumačenju istorije, dok iz Rusije neretko slušate o degeneraciji stavova zapadne političke škole i zameni teza nametanjem laži umesto istine kao osnovnom principu zapadnog strateškog i taktičkog političkog delanja. Dominacija zapadne ekonomike i njihove globalne meke moći, posebno uključujući medijsku sferu, dovela je do toga da i ono što su bili istorijski aksiomi bude podvrgnuto preispitivanju, neretko izvrgnutu ruglu i tragičnom izvrtanju činjenica koje više nisu činjenice već nekakve besmislene laži iz prošlosti. I tako, da se ne bismo izgubili u teorijskim raspravama, navešću činjenice, slikovite primere. Neki od najupečatljivijih primera pokušaja konstruisanja antiistorijskog narativa, tj. prenošenja odgovornosti za posledice oružanih sukoba, kojima se iznova treba vraćati, jesu oni koji se odnose na prvi i drugi svetski rat. Jedan od primera sadržan je u knjizi Kristofora Klarka pod naslovom „Mesečari“, u kojoj autor iznosi tezu da ne postoji isključiva krivica Nemačke i Austro-Ugarske za izbijanje Prvog svetskog rata, već neskriveno implicira istorijski, apsolutno neutemeljeno Srbiju odgovornom.
– U ovom, kao i u njemu sličnim slučajevima, govorimo i o tendenciji koja se javlja kod određenih istoričara sa namerom da se Srbiji ali i Rusiji pripiše odgovornost za izbijanje konkretnih oruženih sukoba. Posebni izazovi prisutni su u vezi sa temom drugog svetskog rata i sve dok se u mnogim sredinama i društvima otvoreno negira genocidni karakter, masovnost, brutalnost i teritorijalna rasprostranjenost genocida koji je Hrvatska država počinila nad pripadnicima Srpskog, Jevrejskog i Romskog naroda između 1941. i 1945. godine, dotle se u tim sredinama i društvima još otvorenije i brutalnije negiraju obim i karakter stradanja civila i pripadnika oruženih snaga Sovjetskog saveza, odnosno negira se odlučujuća uloga Crvene armije u konačnom i potpunom slomu Trećeg rajha i nacističke Nemačke. Kao pripadnici srpskog naroda nikada nismo i nikada nećemo ostati nemi na negiranje ili minimiziranje posledica Holokausta imajući u vidu zajedničku stradalničku sudbinu Srpskog, Jevrejskog i Romskog naroda. Vreme u kome živimo obremenjeno je brojnim primerima i pokušajima krivotvorenja iz perioda Drugog svetskog rata.
– Dovoljno je na ovom mestu ukazati i na to da je tvorac termina genocid, pravnik jevrijskog porekla Rafael Lempkin, koji je pre tačno 80 godina definisao pojem genocida upravo na primeru holokausta i genocida počinjenog nad Srbima u nezavisnoj državi Hrvatskoj koji su u vreme objavljivanja njegove knjige i dalje bili u toku. Uz sveobuhvatnu upotrebu socijalnih mreža, savremenih medija, većina mladih i ne samo na zapadu danas smatra da su Amerikanci odlučujući doprineli pobedi u drugom svetskom ratu nad nacističkom Nemačkom te da je iskrcavanje savesničkih snaga u Normandiju bila presudna i najvažnija bitka u drugom svetskom ratu. Reč je naravno u brutalnoj naistini. U ovom slučaju brojevi govore više od reči. Amerikanaca u zavisnosti od procene poginulo je između dve i četiri stotine hiljada, Rusa i drugih sovjetskih naroda, takođe u zavisnosti od procene, poginulo između 21 i 28 miliona. Slično je i sa činjenicama koje su brutalno izvrnute, a vezuju se za događaje na prostoru bivše Jugoslavije. Naime, jedini veći i strastveniji nacisti od nemačkih nacista, hrvatski nacisti, stvarajući sistem logora Jasenovac i ubijajući stotine hiljada Srba, ali i Evreja i Roma. Već decenijem se predstavljaju kao najveći sledbenici antifašizma, a uveliko traje kampanja u kojoj se dželati predstavljaju kao žrtve, a prave žrtve su obrnuto dobili ulogu drskih dželata. Jasenovački logor bio je jedan od najbrutalnijih i najozloglašenijih od ukupno osam logora smrti u Drugom svetskom ratu. Tamo je sprovođeno 57 metoda ubijanja na osnovu svedočenja, dostupnim u mnogim arhivama, od nemačkih vojnih dnevnika do izjava preživalih logoraša.
Biću ponovo u Njujorku od četvrtka do nedelje, boriću se za Srbiju
„Nas čeka težak posao, i da budem sasvim ličan, za mene možda najtežih sedam dana od kada sam premijer ili predsednik Srbije. Biću potpuno posvećen našoj borbi i već od nedelje uveče, ponedeljka, pa sve do tog četvrtka u popodnevnim ili večernjim satima provešću u Njujorku, gde ću se boriti za istinu, znajući da nemamo nikakvu šansu da pobedimo. Ama baš nikakvu“, rekao je Vučić u Ruskom domu u okviru svog govora na temu „Revizija istorijskih činjenica i otpor slobodarskih naroda“.
Kako je rekao, boriće se u Njujorku, znajući koliko je moćna mašinerija kolektivnog Zapada i znajući koliko su bogati, silni, moćni i bahati. „Ali nemamo izbora. Saterali su nas u ćošak, a kada vas sateraju u čošak, onda više ne brinete o tome možete li da se sklonite ili možete li da izađete, jer iz čoška izlaza nema. Već se koncentrišete na ono što branite, a ono što branimo i ono što im nećemo dati da nam uzmu – to su čast, to je Republika Srpska i to je Republika Srbija. Borićemo se za Srbiju i snažnije i jače nego što su očekivali, kao što smo se borili do sada. I kad usvoje tu rezoluciju, borićemo se još snažnije“, naglasio je Vučić.
I nikada nećemo pognuti glavu pred onima koji bi ubedljivo najstradalniji narod na Balkanu da proglase genocidnim, poručio je Vučić. Predsednik je govor u Ruskom domu zaključio sa rečima – sačuvaćemo i Srbiju i Republiku Srpsku.
Prisutini su bili i potpredsednik vlade Aleksandar Vulin, ministar kulture Nikola Selaković, ministar bez portfelja Nenad Popović, ministar za rad, boračka i socijalna pitanja Nemanja Starović i ministar informisanja i telekomunikacija Dejan Ristić.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
