PANČEVO – Upitan na TV Pančevo, prilikom gostovanja, da otkrije na šta je najponosniji i prokomentariše uspehe, Vučević je objasnio da je uspeh ambijent koji je stvoren.
Vučević je rekao da je mnogo pojedinačnih stavki koje ga čine ponosnim, ali da je jedna posebno značajna.
– Ponosan sam na Žeželjev most, a i građani to ocenjuju kao jednu od najboljih stvari koje smo uradili; na bolnicu koja je urađena za manje od četiri meseca, sa 600 ležajeva, više nego duplo kapaciteta u intenzivnoj nezi nego što je cela Vojvodina imala do tada. Zatim, tu su i prestižne stavke – Evropska prestonica kulture, Evropska prestonica mladih jer znam koliko je rada bilo potrebno da bi se to desilo. Ima mnogo toga na šta sam ponosan, ali mislim da je pravljenje ambijenta zapravo najveći uspeh, a ambijent je takav da je Stefan Milenković došao da živi u Novom Sadu, kaže Vučević.
Ključ je osećaj kada nešto dobro uradite – to puni baterije i vodi ka novim pobedama.
– Ima momenata kad je čovek razočaran, kada se oseti usamljeno, kad se stvari lome, kad donosite odluke, pa ostanete sami sa sobom, kad vas ne napuste nego ostave samog i porodica i saradnici i kad morate sami da prelomite, ako ste lider.
To nisu prijatni momenti, tada nastaju unutrašnji konflikti, morate da se oslobodite svega subjektivnog i da razmišljate objektivno o budućnosti. I jasno je da većina ljudi nema takvu percepcija, da vas neće u prvom momentu podržati, evo možemo da uzmemo primer Beograda na vodi.
Ali kada nešto uradite, kad uspete, napunite ponovo baterije i to vraća energiju i na to sam ponosan, kaže Vučević
Nove fabrike, duplo veća plata, besplatna obdeništa
Govoreći o budućnosti, on je siguran da će Srbija napredovati, ali se istovremeno plaši jedne stvari.
– Ja verujem da do 2026. ako bude mira i stabilnosti možemo da idemo na platu od 1.000 evra, to pokazuju činjenice. Ali me plaši to što nas ima sve manje, plaši me da nestajemo kao narod, kao i naša lakomislenost, da ljudi kažu da žive za danas. Evo pogledajte Kosovo i Metohiju – nismo mi vojno tamo izgubili, već je problem nastao zbog populacionih gubitaka, kaže Vučević.
Komentarišući smer kretanja današnje svetske populacije, Vučević ističe da se sistem vrednosti poremetio.
– Ove godine je bilo 80 godina obeležavanja onog što kolokvijalno zovemo Novosadska racija, a bio je klasičan pogrom. Verujte – da nema nešto organizovanog dolaska, došlo bi nekoliko baba i deda, a sad da se poseče neko drvo, skupiće se 200-300 ljudi. Nama je nametnut narativ da više žalimo neko drvo, nego ljude. Da više lajkova na društvenim mrežama dobijete kad se slikate sa nekom životinjom, kućnim ljubimcem, nego sa decom. Ja imam sinove, imam i kućnog ljubimca, volim i drveće, uopšte nije priča da li neko voli ili ne voli – ali ako me pitate više volim ljude. Volim svog psa, on mi se možda i najviše obraduje kad dođem kući, ali više volim svoje sinove, kaže Vučević.
Nametnuta mantra koja stvara pogrešne vrednosti
– Društvo danas takvo da ne zna da oda poštu ljudima koji su dali živote da bismo živeli normalno i slobodno, pričali svojim jezikom na svojoj teritoriji. Ne, to je dosadno, to je teška priča, zašto bi deca to slušala, hladno je da stoje pored Dunava u januaru, duva košava… A kad se neko drvo seče – ajmo svi tamo, to je naše drvo. Sve ovo se nameće kao mantra, posebno u virtuelnom svetu, kaže Vučević.
Govoreći o evropskom putu Srbije i međunarodnim odnosima, Vučević kaže da smatra da Srbija treba da nastavi put ka Evropkoj uniji.
– Ali istovremeno Srbije treba da brine o svojim interesima. Ono što me plaši jeste to što je Evropa zaglavljena u nekoj priči iz devedestih godina prošlog veka, da ne vidi šta se dešava sa Azijom, gde ide Afrika, šta se dešava u Južnoj Americi. Mi pričamo o Vijetnamu kao da je tamo i dalje rat, a ne vidimo da po BDP-u stiže određene evropske države. U Srbiji niko ne zna da je Egipat prešao 100 miliona stanovnika, Nigerija 200… Mi pričamo kao da živimo u početku 20. veka i doba kolonijalizma, ističe Vučević.
On ocenjuje da se Evropa odrekla hrišćanstva kao svog istorijskog narativa.
– Mislim da je to katastrofalno. Pa vidite li da više ne smete da čestitate Božić, nego čestitate praznike. Evo sad ide april, Uskrs, ali i Ramazan našim prijateljima muslimanima, i ja se radujem da im čestitam, pa to je valjda normalno.
Što bismo se odricali nečega što je deo nas? Naša istorija je vezana za pitanje duhovnosti, i sad hoćemo da uzmemo da sve obrišemo gumicom, zaključuje Vučević.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
