Vršnjačko nasilje je sve učestali problem u školama. Prema statističkim podacima, gotovo polovina učenika doživi neki vid nasilja. Kako bi se vršnjačko nasilje zaustavilo, roditelji, obrazovne institucije i država moraju međusobno da sarađuju.
Šta je vršnjačko nasilje?
Na početku, moramo da napravimo razliku između ponašanja koje ima elemente agresije i ponašanja koje se može definisati kao nasilje. Ponašanje koje ima elemente agresije je situaciono, ne ponavlja se i nema za cilj da drugome nanese štetu. Kao što sama reč kaže, nasilje je kada neko nešto radi „na silu“. Vršnjačko nasilje je svako ponašanje kojim se nekome nanosi šteta, ponavlja se duži vremenski period i odnos snaga između počinioca nasilja i žrtve je neravnopravan odnosno nasilnik ima moć nad žrtvom.
Postoji četiri tipa vršnjačkog nasilja:
Verbalno nasilje – izgovaranje ili pisanje ružnih i uvredljivih reči;
Socijalno nasilje – činjenje štete nečijoj reputaciji ili odnosima;
Fizičko nasilje – povređivanje tela ili stvari osobe;
Digitalno nasilje – nasilje koje se odvija uz korišćenje elektronske tehnologije putem društvenih mreža, sajtova i sl.
Zašto roditelji poslednji saznaju?
Vršnjačko nasilje nije lako prepoznati zbog toga što žrtve često misle da su same krive, da sa njima nešto nije u redu i da je to razlog zašto ih drugi kinje i ponižavaju. Deca često kriju to da su žrtve vršnjačkog nasilja jer ih je sramota ili se plaše da će roditelji intervenisati odlaskom u školu nakon čega će biti odbačeni od strane vršnjaka. Kriju svoju patnju, zatvaraju se u sebe i neretko prave kao da je sve u redu. Najčešće pokušaju da se izbore sa tim sami ali kako nemaju kapacitete za to, situacija izmakne kontroli pa roditelji saznaju prekasno.
Kako da prepoznamo vršnjačko nasilje?
Izbegavanje odlasku u školu;
Popuštanje u ocenama;
Promene u apetitu (smanjen ili pojačan apetit);
Promene u spavanju (nesanica, budjenje u toku noći, noćno mokrenje);
Stomačne tegobe, glavobolja, promene na koži;
Promene u raspoloženju (variranje raspoloženja, razdražljivost, povlačenje u sebe, socijalna anksioznost).
Razgovarajte sa svojim detetom o vršnjačkom nasilju
Kako biste blagovremeno reagovali, prvi korak je da budete u toku sa životima svoje dece. Izaberite neko mesto na kom se dete oseća bezbedno i posvetite mu pažnju. Postavljajte mu jednostavna pitanja i pažljivo slušajte odgovore. Prihvatite da problem postoji, da nije u redu da se bilo ko tako ponaša i uzdržite se od negativnih komentara. Dete mora da zna da je ok što je uznemireno i da je to normalna reakcija na nasilje. Najvažnije, morate mu dati do znanja da nije krivo za to što se događa. Ako svom detetu objasnite da neka deca maltretiraju svoje vršnjake jer ne znaju razliku između lepog i ružnog ponašanja biće mu lakše da shvati da ono nije krivo za nastalu situaciju. Morate svom detetu da objasnite da dete koje nanosi nasilje imitira ponašanje drugih ljudi i/ili ima problema kod kuće i misli da će umanjiti svoj bol tako što će učiniti da se i drugi osećaju loše.
Dete mora da se oseća bezbedno, da ćete mu pomoći ali da nećete uraditi ništa bez dogovora sa njim. Poželjno je da sa detetom pričate o tome koja je strategija najbolja za rešavanje njegove situacije. Na primer, ako nasilnik zove vaše dete ružnim imenima, dete može samo da mu kaže da prestane. Ali ako je u pitanju fizičko nasilje, onda je bolje rešenje da se obratite nastavniku, razrednom starešini, direktoru škole.
Šta preduzeti ako vršnjačko nasilje ne prestaje?
Ako se vršnjačko nasilje ponavlja i/ili smatrate da se škola nije razumela ozbiljnost situacije, možda bi trebalo da uzmete u obzir i neku od sledećih mogućnosti: potražite savet pravnika, obratite se policiji, podnesite žalbu Ministarstvu prosvete Republike Srbije ili državnom ombudsmanu.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
