KOSOVO I METOHIJA / VELIKA HOČA I PRIZREN – Minulog vikenda boravili smo na Kosovu i Metohiji u želji da obiđemo srpsku svetu zemlju i naše manastire, ali i da se sretnemo sa Srbima koji još uvek tamo žive.
Razgovarali smo sa Srbima u srpskim enklavama koji su desetinama kilometara odsečeni od ostalih Srba, u Velikoj Hoči i Orahovcu, ali i sa onima u Prizrenu, teritoriji na kojoj Srba gotovo da više i nema. Na kraju puta bili smo i u Gračanici, gde je život naših ljudi nešto drugačiji, jer tamo čine 90% stanovništva.
Na Kosovu i Metohiji ovih dana živi se pod prividom mira. Ili bar tako deluje danju. Ali nekoliko činjenica sa kojima smo se susreli tokom obilaska naše južne pokrajine unose nespokoj.
Prva čaša žuči koju morate ispiti je već na administrativnom prelazu Jarinje, gde sa ličnom kartom ulazite na zvanično svoju teritoriju, i gde strepite da li će vam takozvane kosovske vlasti osporiti pravo na ulazak.
Druga čaša žuči koju morate ispiti je činjenica da nijedan putokaz ne vodi ka srpskim enklavama i srpskim svetinjama, nema ćirilice i srpskog jezika na tablama, a crkve i manastire, kao i prilaze srpskim enklavama čuvaju pripadnici takozvane kosovske policije ili KFOR.
Valuta je evro, ali u srpskim manastirima i srpskim enklavama možete plaćati i u dinarima.
Emocije su podeljene. Naizmenično osećate tugu, bes, gorčinu, ali i radost što ste uspeli da dođete i našim ljudima donesete novo zrno nade koje im je preko potrebno kako bi opstali na ovim prostorima i divljenje prema tim hrabrim ljudima koji još uvek odolevaju svim vidljivim i nevidljivim načinima da se njihov život na Kosovu i Metohiji oteža. Zahvalnost ljudi što smo ih posetili i što im to potvrđuje da nisu zaboravljeni je nešto što se rečima ne može dočarati.
Srbi i Albanci žive i dalje jedno pored drugih, ali izdvojeno i izolovano. I jedni i drugi drže se svojih, ali se ne mešaju. Prisutna je stalna napetost i vidi se na svakom koraku da su sva deca prerano odrasla.
Atmosfera je u svakom trenutku više ili manje napeta, a noću se zaključavaju kapije i spava uz lak san, koji remeti svaki šušanj. O tome svedoči i to što na srpskim kućama kamere snimaju dvorišta, a Albanci često noću upadaju u srpska domaćinstva i radnjice i vršljaju po njima, kako bi dodatno obespokojavali kosmetske Srbe koji se bude na svaki šum koji noću čuju.
U srpskoj enklavi Velika Hoča danas živi 430 Srba od toga 85 dece. U Orahovcu je tek nešto više od 200 Srba, a u Prizrenu svega 7!
Srđan je predstavnik šeste generacije Petrovića koja se bavi proizvodnjom vina u Velikoj Hoči
Selo Velika Hoča, koje se nalazi na udaljenosti 5 km jugoistočno od Orahovca i oko 25 km od Prizrena, spada u red najstarijih srpskih naselja u Metohiji. U njemu danas živi 430 Srba, među kojima je 85 dece.
U Velikoj Hoči nas dočekuje Srđan Petrović, vlasnik vinice “Petrović”, kako se na Kosmetu zovu vinarije, čija porodica se bavi proizvodnjom grožđa i vina već šest generacija. O tome svedoči i turska tapija iz 1909. godine koju je potpisao lično sultan Mehmed peti Rešad, koji porodici Petrović priznaje pravo privatne svojine i bavljenja proizvodnjom vina i rakije.
Srđan nas je sproveo kroz ulice Velike Hoče, pokazao nam Kulu Lazara Kujundžića, zavičajni muzej, crkvu Svetog Stefana u centru mesta, kao i novootvoreni Omladinski klub kao jedino mesto gde se deca i mladi mogu okupljati i provoditi slobodno vreme.
Deca i mladi ovde su izolovani i od pre nekoliko nedelja jedino u Omladinskom klubu mogu da se druže i zabavljaju, popiju u miru sok ili čaj. Opremanje je u toku, te se za sada tu nalaze sto za bilijar i stoni fudbal, biblioteka sa knjigama, pikado…
Dok sedimo u njegovoj vinici saznajemo da Srđan Petrović poseduje dva i po hektara sopstvenih vinograda, ali i da ima i nekoliko kooperanata iz Velike Hoče i Orahovca, od kojih poslednjih 15 godina otkupljuje grožđe, od kojeg pravi vino koje plasira na tržište.
Petrovići svoja vina prodaju u samoj vinariji. Poslednjih godina razvili su vinski turizam na koji sve više stavljaju akcenat, kao i na hostel, kapaciteta 22 ležaja.
Privredni razvoj Velike Hoče zavisi isključivo od proizvodnje grožđa i vina kao osnovne privredne grane, ali i od vinskog i verskog turizma.
„To je jedina šansa i budućnost gde možemo svi da budemo uključeni, svi meštani u ovom selu. Velika Hoča ima 14 crkava, Kulu Lazara Kujundžića, Dečansku vinariju, zavičajni muzej, posebno prepoznatljivo graditeljstvo. Velika Hoča, sama po sebi, je specifična, i raduje nas svaki turista, jer su nam to jedini prihodi“, kaže Petrović.
Stanovnici Velike Hoče u razgovoru s našom novinarkom Violetom Jovanov Peštanac navode da su nedostatak posla i podrške poljoprivrednicima takođe veliki problem u selu. Kako kažu, uglavnom nema posla, a od poljoprivrede i vinogradarstva u ovakvim uslovima prihodi su nesigurni.
“Imamo mladog sveštenika, lekari su mladi bračni par Bojan i Dragica, imamo i mladog stomatologa. Svi oni su nedavno došli. Ipak, mladi kojih u Velikoj Hoči ima nešto manje od sto, svakodnevno se iseljavaju zbog nedostatka posla. Ljudi u ovom selu uspeli su da opstanu u najtežim vremenima, a da sada odlaze, to je poražavajuće”, smatra Srđan Petrović.
Velika Hoča bila je najrazvijenija u srednjem veku kada su bogati stanovnici ovoga kraja podigli 24 crkve i dva manastira. Do danas je sačuvano 14 crkava iz tog doba, ali i primeri arhitekture XIX veka. U to vreme se u Velikoj Hoči obrađivala autohtona sorta crvenog vina – prokupac. Manastir Visoki Dečani je prepoznao bogatstvo zemljišta pomilovanog mediteranskim vetrovima, zasadio vinogorja, a u Velikoj Hoči smestio svoju vinicu.
Sutra vas portal Vojvodina Uživo i naša novinarka Violeta Jovanov Peštanac, rečima i slikom vode u Prizren.
Pozivamo vas da i narednih dana čitate na našem portalu feljton o svedočenjima Srba koji žive na Kosmetu o njihovom životu i uslovima u kojima žive i rade.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
