KOSOVO I METOHIJA – Ekipa portala Vojvodina Uživo ponovo je boravila na Kosovu i Metohiji, nakon osam meseci od prve posete, a u razgovorima sa kosmetskim Srbima uverili smo se u težinu njihovog života poslednjih meseci. Žive u neprestanom strahu, pod stalnim pritiscima i uznemiravanjima od strane Šiptara.
I naša poseta je protekla sada nešto drugačije nego prvi put. Nismo imali velikih neprijatnosti, ali smo detaljno proveravani od strane takozvane kosovske policije kako na administrativnom prelazu Jarinje, tako i na izlasku na administrativnom prelazu Merdare. Nastojali su na razne načine da izazovu neprijatnost i strah kod putnika u autobusu.
Na putu između Zvečana i Peći, kada smo krenuli ka Pećkoj patrijaršiji zaustavila nas je takozvana kosovska policija i bez ikakvog razloga vozaču oduzela dokumenta i naplatila kaznu tvrdeći da smo jurili 100 na sat (što je u tom predelu gotovo nemoguće. I 50 kilometara je mnogo i rizično na uskim, lošim krivudavim putevima). Bilo je očigledno i vidno da su mu smetale srpske tablice i da je samo želeo da nas maltretira, a ni on nije krio netrpeljivost prema nama. Kasnije smo od kosovskih Srba čuli da je to za njih redovna i skoro svakodnevna pojava.
U sedištu saobraćajne policije u Peći su nam pretpostavljeni tog saobraćajnog policajca ljubazno vratili dokumenta i izvinili se zbog neprijatnosti. Međutim, to ne menja činjenicu da Srbi na Kosmetu svakodnevno žive pod takvim pritiscima.
Najteže je Srbima u enklavama Orahovac i Velika Hoča. Žive izolovani od ostalih Srba, najbliži su na oko 60 kilometara od njih, kao i bez javnog prevoza, benzinskih stanica, fabrika, razvijenog kulturnog života i svega onog što je za savremeni život bilo gde u Srbiji nezamislivo.
Ono što takođe upada u oči kada uđete u srpske enklave, sada na svim vozilima vidite kosovske tablice, kao i strah meštana pri običnom razgovoru sa turistima iz Srbije.
Već smo pisali 15. decembra 2022. godine da je upad tzv. kosovskih carinika, uz asistenciju naoružanih pripadnika kosovske policije ROSU u porodičnu kuću Petrovića u Velikoj Hoči na Kosovu i Metohiji izazvao ogromne potrese i uzburkao osećanja svih Srba u južnoj pokrajini. Tada je oteto 42.000 litara vina i rakije iz porodične vinarije Petrović, jedne od najstarijih vinica, a posledica toga je da su vrlo brzo stanovnici enklave preuzeli kosovske tablice i dokumenta kako bi uopšte mogli da se kreću pre svega u svom mestu, a zatim i po Kosmetu.
Privredni razvoj Velike Hoče i dalje zavisi isključivo od proizvodnje grožđa i vina kao osnovne privredne grane, ali i od vinskog i verskog turizma. Minulog vikenda 8. i 9. aprila veliki hrišćanski praznici Lazareva subota i Cveti bili su retka prilika da u Orahovcu i Velikoj Hoči vidite na jednom mestu pet turističkih autobusa iz Srbije. Uprkos dešavanjima na Kosmetu i dalje ima ljudi iz Srbije koji će doći u ove krajeve i na taj način pomoći život i ostanak Srba na Kosmetu.
I baš u noći između 7. i 8. aprila, uoči našeg dolaska, nepoznata lica provalila su u konak dečanskog metoha Sv. Jovana na ulazu u selo Velika Hoča i pritom ispremetali inventar i odneli kablove, isekavši elektro-instalaciju. Znalo se da će grupe turista u velikom broju posetiti Veliku Hoču, a deo njih će i noćiti. Na taj način indirektno je izvršen još jedan pritisak na Srbe, a sumnja se da je to bio i pokušaj da se izazove strah kod turista i na taj način spreči njihov dalji dolazak.
Napad je onespokojio, kako preostale Srbe koji žive u ovoj srpskoj enklavi, tako i bratiju manastira. Posebno zabrinjava da je do napada došlo uoči velikog pravoslavnog praznika Lazareve subote i pokazuje da počinioci nemaju nikakvog poštovanja prema srpskim svetinjama i praznicima Srpske pravoslavne crkve.
Ovakvo ponašanje pripadnika kosovske policije, saobraćajne policije pa i sam napad na konak sv. Jovana u Hoči očigledno su izazvani i izraženim antisrpskim stavovima kojim vlast u Prištini podstiče ovakve napade.
Lepo vreme i dečji hrišćanski praznik, Lazareva subota, u Velikoj Hoči izveli su na ulicu i majke s decom, i starije građane, ali na žalost, ovaj put niko od njih nije bio raspoložen za razgovor sa novinarskom ekipom, što nije bio slučaj pre osam meseci kada smo ih prvi put posetili.
Primetna je nelagodnost u razgovoru kada pokušavate da saznate nešto više o tome kako se živi poslednjih meseci na Kosmetu i izbegavaju razgovor o tome kako je na njih uticao decembarski upad u vinariju Petrovića. Jedan vremešni stanovnik Velike Hoče nam je samo rekao da je on već navikao na pritiske i život u stalnom oprezu.
“Vidite, svi mi smo mali proizvođači vina, daleko manje od porodice Petrović i ukoliko bi nama neko oduzeo i to malo vina, mi se nikad ne bismo oporavili. Žao mi je mladih, ja sam se naživeo, radio sam 40 godina kao vozač u Orahovcu, već 15 godina sam u penziji i nekako ću dočekati ovde svoj sudnji dan. Mladi nam odlaze, muka je to. Odu na fakultet i sve ređe se vraćaju. Nema posla za njih”, ispričao nam je dok smo čekali da uđemo u Kulu Lazara Kujundžića, jedne od istorijskih znamenitosti koje s ponosom pokazuju turistima kad dođu.
Ovo nam je potvrdila i Nena Micić, mlada žena od 36 godina koja je zadužena da turiste upoznaje sa istorijsko-kulturnim sadržajem ovog mesta, ali je rado podelila sa nama i iskustvo majke zabrinute za život sopstvene dece.
“Imam za sada sina i ćerku. Ćerka je u srednjoj školi, u Kosovskoj Mitrovici. Samo vikendom dolazi. Brinem za nju. Mi nemamo drugi prevoz, nego nam je kancelarija za Kosovo i Metohiju obezbedila autobus kojim besplatno ponedeljkom srednjoškolce vozi u Kosovsku Mitrovicu, a zatim ih petkom vraća na vikend u Hoču. Mi imamo samo osnovnu školu, ali već za srednju školu moraju da putuju u Mitrovicu. Neki odlaze na fakultet u Beograd ili Novi Sad, i skoro više niko od njih se ni ne vraća ovde. Teško je zabaviti decu, nemamo slobodnih aktivnosti za njih, sportskih klubova, doma kulture, za njih je jako velika sreća kad nam dođete iz Srbije i veoma smo zahvalni za poklone koje deca dobijaju. Zahvalni smo što deca imaju priliku da odu na zimovanje ili letovanje, izlet negde u Srbiju, da mogu da vide kako žive njihovi vršnjaci i da se međusobno druže, jer jedino tad su i oni bezbrižni”, priča nam ova mlada žena.
Izrazila je i veliku zahvalnost na poseti. Kako kaže, turisti iz Srbije, verski i vinski turizam ih održavaju u životu, jer je mali broj onih koji rade u državnim institucijama kao što su škola ili dom zdravlja.
“To je jedina šansa i budućnost gde možemo svi da budemo uključeni, svi meštani u ovom selu. Velika Hoča ima 14 crkava, Kulu Lazara Kujundžića, Dečansku vinariju, zavičajni muzej, posebno prepoznatljivo graditeljstvo. Velika Hoča, sama po sebi, je specifična, i raduje nas svaki turista, jer su nam to jedini prihodi. Nadamo se da nam niste došli poslednji put i da ćemo imati još prilika da vas ugostimo“, kaže Nena Micić.
Stanovnici Velike Hoče navode da su nedostatak posla i podrške poljoprivrednicima takođe veliki problem u selu. Kako kažu, uglavnom nema posla, a od poljoprivrede i vinogradarstva u ovakvim uslovima prihodi su nesigurni.
“Imamo mladog sveštenika, lekari su mladi bračni par Bojan i Dragica, imamo i mladog stomatologa. Svi oni su nedavno došli. Ipak, mladi kojih u Velikoj Hoči ima nešto manje od sto, svakodnevno se iseljavaju zbog nedostatka posla. Ljudi u ovom selu uspeli su da opstanu u najtežim vremenima, a da sada odlaze, to je poražavajuće”, rekao nam je Srđan Petrović prilikom prošle posete. Istog mišljenja su i ostali meštani koje smo prilikom ove posete sreli.
Velika Hoča bila je najrazvijenija u srednjem veku kada su bogati stanovnici ovoga kraja podigli 24 crkve i dva manastira. Do danas je sačuvano 14 crkava iz tog doba, ali i primeri arhitekture XIX veka. U to vreme se u Velikoj Hoči obrađivala autohtona sorta crvenog vina – prokupac. Manastir Visoki Dečani je prepoznao bogatstvo zemljišta pomilovanog mediteranskim vetrovima, zasadio vinogorja, a u Velikoj Hoči smestio svoju vinicu.
Selo Velika Hoča, koje se nalazi na udaljenosti 5 km jugoistočno od Orahovca i oko 25 km od Prizrena, spada u red najstarijih srpskih naselja u Metohiji. U njemu danas živi 430 Srba, među kojima je 85 dece. U Orahovcu je tek nešto više od 200 Srba, a u Prizrenu svega 7!
Do Velike Hoče se teško stiže, ukoliko ne poznajete put, jer putokaza nema. Albanci zatiru srpske toponime na Kosovu i Metohiji, sve je manje saobraćajnih znakova i putokaza ka srpskim sredinama.
Život Srba u srpskim enklavama je veoma težak. Oni su desetinama kilometara odsečeni od ostalih Srba, u Velikoj Hoči i Orahovcu, ali i sa onima u Prizrenu, teritoriji na kojoj Srba gotovo da više i nema.
Na Kosovu i Metohiji još letos se primetilo da se živi pod prividom mira. Tako je bar delovalo danju. Prilikom naše posete Kosovu i Metohiji u avgustu 2022. godine, nekoliko činjenica sa kojima smo se susreli tokom obilaska naše južne pokrajine već su unosile nespokoj. Na administrativnom prelazu Jarinje, gde sa ličnom kartom ulazite na zvanično svoju teritoriju, vi strepite da li će vam takozvane kosovske vlasti osporiti pravo na ulazak. Sada pojedinci ni ne kriju da Srbi iz Srbije nisu dobrodošli, iako dolaze kao turisti, i nastoje da onespokoje i te malobrojne koji i dalje povremeno dolaze.
Tu je i činjenica da nijedan putokaz ne vodi ka srpskim enklavama i srpskim svetinjama, nema ćirilice i srpskog jezika na tablama, a crkve i manastire, kao i prilaze srpskim enklavama čuvaju pripadnici takozvane kosovske policije ili KFOR.
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
