Posledice koje vikanje ostavlja na decu ponekad mogu da se manifestuju tek kada dete odraste, a evo i objašnjenja.
Deca koja su odrastala u sredini u kojoj je vikanje bilo učestalo, često nose nevidljive ožiljke koji se kasnije mogu manifestovati kroz nesigurnost, anksioznost ili izbegavanje sukoba. Kako se ti uticaji odražavaju u svakodnevici?
Vikanje detetu šalje poruku da nije dovoljno dobro ili da sve radi pogrešno. U odraslom uzrastu, to može dovesti do hronične nesigurnosti, osećanja manje vrednosti i straha od odbijanja.
Svaka greška postaje dokaz ličnog neuspeha, što dovodi do preterane samokritičnosti.
Deca koja su bila izložena vikanju često razvijaju osećanje postojanja stalne pretnje. U odraslom uzrastu to se manifestuje kao stalna anksioznost, izazvana sukobima, kritikama ili čak običnim životnim situacijama.Strah od neuspeha, usađen u detinjstvu, može biti uzrok preteranog perfekcionizma, u kome odrasle osobe teže nedostižnim standardima kako bi izbegle kritiku.
Često vikanje roditelja takođe može narušiti sposobnost stvaranja zdravih odnosa. Neki odrasli izbegavaju sukobe i povlače se, dok drugi reaguju agresijom, što otežava odnose s partnerima, prijateljima i kolegama.
Deca koja su bila izložena vikanju često imaju problema s regulacijom emocija, što se u odraslom dobu može manifestovati kroz intenzivne ispade poput ljutnje, plača ili emocionalne otupljenosti.
Strah od izražavanja emocija često dovodi do unutrašnje nesigurnosti i osećanja izolovanosti.
