U ovom trenu stotine hiljada sićušnih osmonogih životinja gnezdi se duboko u porama naših lica – mog lica, vašeg lica, lica vašeg najboljeg prijatelja i praktično svih drugih lica koje poznajete ili volite. U izvesnom smislu, one su naši najbliskiji pratioci.
Te životinje su grinje – sićušni arahnidi, u srodstvu s paucima i krpeljima. Previše su sitne da bi se mogle videti golim okom i da bi se osetilo njihovo kretanje. Premda se mnogo i ne kreću: grinje na licu ekstremne su usamljenice, koje verovatno veći deo svog života provode glave zabijene u jednu jedinu poru. Zapravo, njihova telašca oblikovana su tako da se uklope u poru, evolucijom svedena na uske čepiće sa osam apsurdno sićušnih nogu.
Grinje na licu otkrivene su 1841. godine u ljudskom ušnom kanalu; ubrzo potom su otkrivene i u obrvama i trepavicama. Od tada smo saznali da žive ne samo u visokim šumama obrva i trepavica već i u savanama kratkih, nežnih dlaka svugde po našem telu, osim na bezdlakim dlanovima i stopalima. Pore koje proizvode prirodno telesno ulje, a u kojima rastu dlake, naročito su gusto prisutne na licu – kao i grinje koje žive u njima.
Pretpostavljamo da se grinje hrane mrtvim ćelijama kože i sebumom, ali nikome nisu poznati detalji njihove ishrane. Znamo da imaju seksualni život, ali detalji su magloviti.
Naučnici koji su u XIX veku otkrili da grinje Demodex žive na ljudima, videli su ih kao potencijalne štetočine koje mogu da izazovu zdravstvene probleme, a taj stav je opstао duže od jednog veka. (S obzirom na to da je ustanovljeno da je kod ljudi s rozaceom – stanjem kože koje izaziva crvenilo lica – grinja Demodex prisutna u većem broju, neki dermatolozi su pretpostavili da su grinje uzrok takvog stanja).
Sada se, ipak, naše viđenje grinja na licu menja. Praktično ih svi imaju, ili smo svi zaraženi mada ni to nije prava reč za opisivanje njihovog prisustva.
Štaviše, kako nauka sada sagledava ljudsko telo kao uzajamno povezan ekosistem – dom raznovrsne mikroskopske flore i faune – nije jasno da li bi grinje Demodex i dalje trebalo smatrati štetnim parazitima.
Moglo bi da se ispostavi da nam grinje čak pomažu poput “dobrih” mikroba koji žive u našim crevima; možda one jedu štetne bakterije u našim porama, uz mrtvu kožu i sebum, ili luče antimikrobska jedinjenja.
Možda smo s našim grinjama u simbiotičkom odnosu: mi njih hranimo nečistoćom iz pora, one nama pomažu tako što čiste kožu.
