Koliko puta si do sada uzela komad odeće sa etikete na kojoj piše „univerzalna veličina“ i pomislila: „Okej, ovo bi trebalo da mi odgovara“? A zatim stala pred ogledalo i pitala se da li si ti van tog univerzuma u kojem ta „univerzalna“ funkcioniše?
Pa znaš šta? Nisi ti van univerzuma. Problem je u toj etiketi. Ta „univerzalna veličina“ – jednostavno ne postoji.
I ne, to nije nikakva tvoja greška. To nije signal da treba da smršaš, da se „preoblikuješ“ ili „uklopiš“. To je samo još jedan pokazatelj koliko se moda, i posebno masovna industrija odeće, često odvoji od stvarnosti. A stvarnost je ova: žene su različite. I te razlike su lepe, normalne, potrebne.
Moda se često trudi da nas ugura u kalupe. U broj. U oblik. U normu. „One size fits all“ (jedna veličina za sve) zvuči kao utopija, ali u praksi to najčešće znači: jedna veličina za određeni tip tela – a svi ostali? Snađite se.
Zato je važno govoriti o tome. Jer niko ne bi trebalo da izađe iz kabine za presvlačenje sa osećajem da nešto nije u redu s njom. Odeća treba da se prilagođava telu, a ne telo odeći. To je suština.
Kada dizajniramo, krojimo i proizvodimo garderobu, treba da mislimo na sve žene. Na one nežne, sitne, visoke, oble, jače, snažne, krhke, duže, kraće, vitke. Nema jedne žene koja je „prototip“. Postoji spektar lepote, stvaran, raznolik, živ.
Zato pravi pomak dolazi onda kada se odeća nudi u celoj lepezi veličina, od XS pa sve do XXXXL – ne kao izuzetak, već kao standard. Ne kao „plus size kolekcija u uglu“, već kao sastavni deo svake linije. Jer kada svi imaju svoje mesto na polici — svi imaju pravo da se osećaju lepo, udobno, samouvereno.
I da budemo iskreni: veličina je samo broj. Ono što je važno jeste kako se osećaš u toj odeći. Da li ti prija, da li te osnažuje, da li te ne guši – ni fizički, ni psihički. Moda bi trebalo da bude alat za izražavanje, ne izvor frustracije.
Zato sledeći put kad vidiš „univerzalna veličina“, slobodno se nasmej i reci: Univerzalno je lepo ono što se meni uklapa – a ne ono što pokušava da me menja.
