NOVI SAD – Jedna od ulica dela grada, tzv. Malog Limana u opštini Stari grad, koji je pretežno nastao i razvijao se između dva rata je i Ulica Sonje Marinković.
Prvobitno se zvala Ulica generala Vasića, ali je to posle Drugog svetskog rata promenjeno.
Ova skromna ulica ušuškana je u obilje zelenila, karakterističnog za ovaj kraj. Arhitekturu čine zgrade građene u stilu moderne, a neki od najpoznatijih novosadskih graditelja ostavili su svoj trag i u ovoj ulici.
Iako je današnjim generacijama teško da poveruju, nekada je ovu ulicu presecala pruga, koja je dalje kroz ulicu Vojvode Mišića išla na Varadinski most, kroz Podgrađe prema Beogradu.
Međutim, priča o ovoj ulici najuže je vezana za priču o dve žene, tragične heroine jednog doba, koje su, iako nisu rođene u Novom sadu, svoju sudbinu vezale za Novi Sad. U pitanju su Sonja Marinković, po kojoj ulica nosi ime i Jelena Kon, dobrotvorka čija se zaostavština nalazi u ovoj ulici.
Za obe se može reći da su živele van svog vremena, kao i da su se svojim aktivizmom uzdigle iznad normativa tadašnjeg društva i shvatanja položaja žene u tom društvu.
Sonja Marinković bila je revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.
Tokom studija na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Zemunu, priključila se studentskom revolucionarnom pokretu i učestvovala kao organizator i pokretač mnogih studentskih akcija.
U članstvo tada ilegalnog Saveza komunističke omladine (SKOJ) primljena je 1936. godine, a tri godine kasnije i u članstvo Komunističke partije (KPJ).
Aktivno je učestvovala u studentskom životu Beograda i Novog Sada, a bila je potpredsednik Doma studentkinja i član uprave Studentske matice u Novom Sadu.
Takođe, bila je delegat omladine Vojvodine na Kongresu za mir u Parizu, 1937. godine.
Borila se za društvenu, političku i socijalnu ravnopravnost žena, stvarajući ženske sekcije pri Ujedinjenim radničkim sindikatima i delujući kao predsednik omladinske sekcije Ženskog pokreta u Novom Sadu.
Septembra 1940. godine izabrana je za člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, a bila je i predsednik Pokrajinskog odbora Narodne pomoći za Vojvodinu.
Zbog svog revolucionarnog rada bila je hapšena neposredno pred početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, 1939. i krajem 1940. godine, kada je u novosadskoj policiji teško mučena, ali nije odala nikoga od partijskih drugova, nakon čega je puštena na slobodu.
Tokom fašističke okupacije nastavila je svoje delovanje, a uhapšena je sredinom jula 1941. godine, dok je po partijskom zadatku išla u Beograd. Tokom istrage u okupatorskoj policiji bila je strašno mučena, ali ipak nije odala nikog od svojih saradnika.
Streljana je 31. jula 1941. godine na napuštenom groblju na Bagljašu, u grupi od 90 rodoljuba iz Banata, u znak odmazde zbog akcija paljenja žita i napada na nemačke vojnike, koje su vršili banatski partizanski odredi.
NJen poslednji prkos upućen je egzekutorima, kada je prilikom streljanja odbila da joj pucaju u leđa, te je uzviknula: „Pucajte, ovo su komunističke grudi!“
Za narodnog heroja proglašena je još tokom Drugog svetskog rata, 25. oktobra 1943. godine.
Koliko je veliki značaj ove mlade devojke, postradale u 25-toj godini života, bio za posleratne vlasti, najbolje govori podatak da po njoj u Novom Sadu, osim ove ulice, naziv nosi i osnovna škola, mesna zajednica, Akademsko kulturno-umetničko društvo Univerziteta u Novom Sadu. Skoro sva prigradska naselja imaju njenu ulicu, a po njoj ime nosi i čak 47 škola u Vojvodini.
Na samom početku ulice, na zgradi Radničkog doma, 1969. godine postavljena je spomen tabla posvećena ovoj novosadskoj heroini.
Sa druge strane, posleratne vlasti nisu bile tako blagonaklone prema liku i delu Ilone Jelene Kon.
Ilona Jelena Kon rođena je 1. septembra 1882. godine u Ajzenštatu (Austrija), a u Novi Sad se preselila kako bi se pridružila svom suprugu Juliju Konu, uglednom trgovcu i političaru jevrejske zajednice.
va hrabra i nadasve humana žena, uz pomoć drugih uglednih Novosađanki, osnovala je prvo humanitarno udruženje za pomoć sirotinji u Novom Sadu, 1925. godine, kao Društvo za besplatno deljenje hleba.
Već od sledeće godine, pod okriljem ovog društva, osnovano je i prvo gradsko obdanište, a društvo je svoj rad nastavilo pod imenom Kora hleba i dečije obdanište.
Rad humanitarnog fonda Jelene Kon, prevashodno je bio usredsređen na brigu o deci bez roditelja, kojima je bio obezbeđen po jedan obrok dnevno, kao i na decu samohranih majki.
Osim kuhinje i celodnevnog boravka (što je bilo od velike pomoći zaposlenim majkama), Fond je pružao uslugu zdravstvene zaštite dece, kao i, za to doba veoma modernu, pedijatrijsku podršku odojčadi, u vidu odgovarajuće mlečne formule namenjene njihovoj ishrani.
Društvo je delovalo u raznim prostorima sve do 1932. godine kada se, po prikupljanju sredstava, odlučuje na gradnju svoje zgrade na zemljištu u današnjoj ulici Sonje Marinković, vlasništvu osnivača društva.
Ova zgrada podignuta je zahvaljujući brojnim humanitarnim koncertima i drugim aktivnostima koje su protekle u organizaciji Jelene Kon, kao i ne malim ličnim prilozima nje i njenog muža Julija.
Projekat za zgradu dobrotvorne ustanove Kora hleba, uradio je poznati novosadski arhitekta Đorđe Tabaković tokom 1932. godine, a izgradnja je okončana u avgustu 1933. godine.
Bila je to jedna od prvih namenskih građenih i projektovanih zgrada u Novom Sadu, predviđena za dečje obdanište.
U izgradnji objekta korišćeni su moderni i kvalitetni materijali, poput veštačkog kamena, metala i stakla, što je bila velika novina u gradskoj arhitekturi.
Ova elegantna masivna dvospratnica, sa uzdignutim prizemljem, smeštena je u nizu zgrada, na uličnoj regulaciji, poštujući sistem parcelacije na Malom Limanu, prvom planski građenom delu grada.
Fasadna zgrade Kora hleba koncipirana je po spratnim pojasevima, sa naglašenom središnjom vertikalom, koja kompoziciji daje dostojanstvo i jačinu izraza.
Na objektu dominira zastakljena vertikala, vešto iskorišćena za smeštaj unutrašnjeg stepeništa, dok su podrumski otvori prekriveni jednostavno dizajniranim železnim rešetkama.
Veliki prozorski otvori, spojeni su u niz sa obojenim međuprostorima, usečeni su u fasadu, bez ukrasa ili ornamenata i naglašavaju horinzontalu podelu fasade.
Iznad ulaza nalazi se skulptura Majke sa detetom, delo novosadskog vajara Mihalja Korna, a po kojoj je ova zgrada i najprepoznatljivija.
Skulptura predstavlja sedeću žensku figuru, kako zaštitnički drži dete u naručju.
Što se tiče unutrašnjeg prostora, budući da je zgrada namenski projektovana, ravnomerno su raspoređene prostorne celine koje su odgovarale svojim funkcijama: trpezarija, kuhinja, deo za odojčad, lekarsko i pravno savetovalište za majke, kao i prostrane sobe za dnevni smeštaj i boravak dece.
Posle Drugog svetskog rata zgrada je nacionalizovana i uz manje adaptacije pretvorena u Pokrajinsku dečju bolnicu, da bi joj kasnije bila vraćena prvobitna namena u koju se i danas koristi, kao dečije obdanište „Čarolija“.
Jelena Kon, jedna od najvećih dobrotvorki u istoriji Novog Sada, doživela je tragičnu sudbinu mnogih srpskih i jevrejskih porodica tokom zloglasne Novosadske racije, kada je postradala zajedno sa svojim suprugom.
Posleratne vlasti nisu bile naklonjene čuvanju uspomene na ovu izuzetnu i nesebičnu humanitarku, koja je nahranila na hiljade novosadske dece.
Poslednji pokušaj čuvanja sećanja na ovu veliku dobrotvorku bio je 1955. godine, kada je njen rođeni brat, DŽordž Spitzer, poslao pismo Jevrejskoj opštini u Novom Sadu, u kom je uputio apel da se makar postavi obeležje na zgradi u kojoj se nalazilo sirotište, kao sećanje na njena dela.
NJegova želja biće ispunjena tek 65 godina kasnije, 23. januara 2020. godine, kada je na zgradu Kora hleba postavljena skromna tabla sa natpisom:
„Ovu zgradu podigla je dobrotvorka Jelena Kon, da služi deci Novog Sada.
Jelena Kon je ubijena u Novosadskoj raciji, januara 1942. godine.“
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
