BEOGRAD – Prvodecembarsko ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca opredelilo je sudbinu tih naroda, koji su pre 103.godine stvorili prvu zajedničku jugoslovensku državu, kaže istoričar Momčilo Pavlović i ističe da bilans “jugoslovenskog projekta“ nije napravljen, ali da je sa današnjeg stanovišta srpsko iskustvo Jugoslavije, ipak, porazno.
Pavlović za Tanjug kaže da je Srbija u stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je proglašena 1.decembra 1918.godine u Beogradu, a 1929.godine promenila ime u Kraljevina Jugoslavija, uložila svoju državnost koju, uz Crnu Goru, do tada nisu imali ostali južnoslovenski narodi.
Srbija je, ističe, takođe, uložila i pobednički moral i kapital iz Prvog svetskog rata i da je u temelje zajedničke države ugradila na stotine hiljada stradalih u tom ratu.
“I u dobroj nameri pošla je, po mom mišljenju, od pogrešne pretpostavke – državnog jedinstva. Mi smo hteli da budemo jedinstveni, znalo se da je to država tri naroda , ali se računalo da će se ti narodi stopiti u jedan, jedinstven narod, kada žive u zajednickoj državi“, navodi Pavlović.
Kako kaže, kralj Aleksandar Karađorđević proklamovao je jugoslovenstvo kao vrhovni cilj polazeći od premise i parole narodnog jedinstva, ali je to bilo neuspešno.
“Komunisti su kasnije na to narodno jedinstvo dodali drugu premisu i aksiom – bratstvo i jedinstvo, što se pokazalo neuspešno i dovelo je do brutalnog i krvavog građanskig rata sa zločinama na svim stranama“, kaže istoričar.
Srbija je, smatra Pavlović, 1918.godine imala izbor i mogla je da obnovi državnost koju, podseća nije izgubila u Velikom ratu, za razliku od Crne Gore koja je kapitulirala, ali je kao pobednica, saveznica i priznata država proklamovala cilj – oslobođenje ne samo Srbije, već i Slovenaca, Hrvata i Srba koji su živeli preko Save, Drine i Dunava.
“Računalo se da je to jedinstven narod koji je vekovima živeo odvojeno i da će se vremenom spojiti.Takve procene regenta Aleksandra, Nikole Pašića i spoljnog faktora uticale su da se srpsko političko rukovodstvo opredeli za zajednički život“, navodi Pavlović.
Dodaje da je državni okvir koji je postojao od 1918. do 1941. godine, odnosno 1945. godine, kada je monarhija zvanično ukinuta i proglašena republika, pružao državnu zaštitu Slovencima i Hrvatima od teritorijalnih pretenzija moćnog suseda kakva je bila Italija.
Granice koje su uspostavljene u Kraljevini, u Titovoj Jugoslaviji su, ukazuje Pavlović, malo pomerene.
Prema njegovim rečima, kada je monarhija revolucionarno preuređenja, skrojena je nova država kao “mehanički skup“ naroda i narodnosti koji treba da se oslobode od navodnog velikosrpskog hegemonizma i ugnjevatanja, a na improvizan način su, dodaje, skrojene granice republika, kosovskometohijske oblasti i pokrajine Vojvodina.
“Te improvizovane granice nikada nisu temeljno razmatrane. Recimo, razgraničenje između Srbije , odnosno Vojvodine i Hrvatske, trajalo je svega nedelju dana. Milovan Ðilas je imao komisiju koja je ta pitanja rešila, ali ti granični sporovi će tek kulminirati u narednim decenijama“, navodi Pavlović.
I prva i druga Jugoslavija su, prema oceni Pavlovića, stvorene u neredovnim prilikama i neregularnim uslovima, na improvizovan način i na brzinu.
“Nikada to nije izmereno na pravi način. Srbi i Hrvati nikada nisu živeli zajedno, nisu se poznavali dovoljno da bi ođednom mogli da se stope u jedno i da tako jedinstveni napreduju“, ocenjuje Pavlović.
Kako kaže, samo 22 godine od osnivanja prve zajedničke države ispostavilo se, dodaje, da se nisu spojili i da su Hrvati želeli sopstvenu autonomiju.
Pavlović, međutim, ističe da se Kraljevina Jugoslavija nije raspala iznutra kao Titova Jugoslavija , već udarom spolja, a nakon što je ,kako kaže, raskomadana od fašističkih sila dogodio se genocid nad Srbima u NDH.
“’Veliko je pitanje da li je posle Jasenovca i genocida mogla da se, na zaboravu i oprostu, stvori nova jugoslovenska zajednica. Ona je stvorena komunističkom dikaturom, na parolama, ali se ispostavilo da Tito nije ostavio dobar mehanizam koji bi tu zemlju držao na okupu u složenim međunarodnim okolnostima“, kaže istoričar.
Ističe da je 1.decembar jedan od najznačajnijih datuma u 20.veku za istoriju sva tri naroda, iako, kako kaže, Slovenci i Hrvati najznačajnijim datumom smatraju osamostaljivanje pre više od 20 godina.
“Ne verujem da ozbiljni ljudi mogu različito da tumače 1.decembar, koji je opredelio sudbinu svih naroda. Nas ne deli prošlost, deli nas sadašnjost “, navodi Pavlović.
Kako kaže, Slovenci i Hrvati svoju državnost danas etabliraju duboko u prošlost i grade je tako da su ugroženi od navodnog velikosrpskog hegemonizma ili ““srpskog sveta““.
“Ta komunistička, kominternovska parola, koju su komunisti doslovno sprovodili, da se svi narodi i narodnosti slobode od velikosrpskog ugnjetavanja i hegemonizma i danas prisutna, samo ne u tom obliku. Prethodnih dana takve parole i političke floskule čuli smo na Kosovu“, zaključuje Pavlović.
